Kad sam bila mala mama me stalno kažnjavala za sve što pogrešim, razbijem slučajno, zapnem ili izgubim. Batine su bile skoro svakodnevne.
Jednom je mama morala da ode kod koleginice kući, da joj čestita odlazak u penziju. Pošto nije imala gde da me ostavi, povela me sa sobom. Šezdesetšestogodišnja žena iznela je porculanske šoljice na kojima su bili iscrtani plavi različci.
Kada sam uzela šoljicu u kojoj je bio čaj, ona mi je nekako ispala iz ruku, pala o ivicu stola i polomila se.
Mama je pobesnela: počela je da me drmusa, da galami na mene, a ja sam, kao i uvek briznula u plač.
Tada je žena kod koje smo došli skočila na noge, uzela majku za ramena i viknula:
"Prestani da višeš na dete. Šta nije u redu sa tobom? Pa šta ako je razbila šoljicu, da li je ona vredna njenih suza i tvog stresa i nerviranja?"
"Ali to je porcelan, Dano! Sigurno imaš komplet i sigurno košta mnogo," rekla je majka očajno.
"Pa šta! Nikad mi neće doći 6 ljudi u isto vreme na čaj ili kafu. A ako i dođu, ima da dobiju posluženje u običnim šoljama. Život je tako prolazan, da li stvarno vredi da tvoje dete plače zbog razbijene šoljice ili da ti dobiješ neku bolest od nerviranja oko sintica?"
Kad smo krenule kući, ta dobra žena mi je poslala tanjirić koji je preostao od razbijene šoljice. Umotala ga je u novine i stavila u moje ruke. Čuvala sam ga pažljivo sve ove godine.
Iako moja majka i ja nikada nismo spomenule taj incident, on je bio velika lekcija za obe. Od tog momenta ona više nikad nije galamila na mena, niti podigla ruku. Prestala je da se stresira oko sitnica.
A ja... Sad sam bliže četrdesetoj, imam troje dece i kada me neko od njih dovede do ludila, samo pogledam u onaj porculanski tanjirić ukrašen različcima i pomislim: "Da li je zaista vredno njegovih i mojih suza?"
(Stil.kurir.rs)
