Najkreativniji vrtić, najbolje rangirana škola, vrhunski pedijatar, sportski klub, kursevi stranih jezika za bebe, matematičke škole za predškolce, organska hrana, privatni časovi… Iz roditeljske brige pokušavamo da svojoj deci obezbedimo što više, a ipak, kopka nas osećaj da ni to neće biti dovoljno.
„Recepti za uspeh“ koje su nam ostavile prethodne generacije nisu primenjivi u vremenu koje je drastično drugačije, a šta je to novo što treba da pružimo nije potpuno jasno – novi modeli su često kontradiktorni, a poruke „eksperata“ zbunjujuće što sve još dodatno podgreva roditeljsku nesigurnost.
Nekada zbog preplavljujuće brige i doživljaja da ne možemo da kontrolišemo nepovoljne životne okolnosti izaberemo potragu za uspehom i prestižom kao rešenje i put obezbeđivanja sigurnosti, a ovakva potraga onda najčešće uključuje i našu decu. Na neki način, mi kreiramo ličnu „formulu uspeha“, koja postaje vodilja naših vaspitnih nastojanja. Cilj može biti bilo šta: uspeh u školi, sportu, izuzetan talenat ili lepota, ali to mogu biti i različite porodične vrednosti (apsolutna dobrota, poštenje, ljubaznost, itd.), idiličan odnos između roditelja i deteta ili neostvarene roditeljske ambicije… Kada je ova zagledanost u ideal prejaka, govorimo o roditeljskom narcizmu. Njegova suština su visoka i isključiva očekivanja i preokupiranost idealom koji poput filtera zamagljuje pogled na dete kakvo jeste.
(Stil.kurir.rs/Ksenija Perišić, psihoterapeut)
Roditeljski narcisizam je, nažalost, mnogo češća pojava nego što se misli, koja ostavlja veoma teške posedice po psihu deteta
