Najkreativniji vrtić, najbolje rangirana škola, vrhunski pedijatar, sportski klub, kursevi stranih jezika za bebe, matematičke škole za predškolce, organska hrana, privatni časovi… Iz roditeljske brige pokušavamo da svojoj deci obezbedimo što više, a ipak, kopka nas osećaj da ni to neće biti dovoljno.
„Recepti za uspeh“ koje su nam ostavile prethodne generacije nisu primenjivi u vremenu koje je drastično drugačije, a šta je to novo što treba da pružimo nije potpuno jasno – novi modeli su često kontradiktorni, a poruke „eksperata“ zbunjujuće što sve još dodatno podgreva roditeljsku nesigurnost.
Nekada zbog preplavljujuće brige i doživljaja da ne možemo da kontrolišemo nepovoljne životne okolnosti izaberemo potragu za uspehom i prestižom kao rešenje i put obezbeđivanja sigurnosti, a ovakva potraga onda najčešće uključuje i našu decu. Na neki način, mi kreiramo ličnu „formulu uspeha“, koja postaje vodilja naših vaspitnih nastojanja. Cilj može biti bilo šta: uspeh u školi, sportu, izuzetan talenat ili lepota, ali to mogu biti i različite porodične vrednosti (apsolutna dobrota, poštenje, ljubaznost, itd.), idiličan odnos između roditelja i deteta ili neostvarene roditeljske ambicije… Kada je ova zagledanost u ideal prejaka, govorimo o roditeljskom narcizmu. Njegova suština su visoka i isključiva očekivanja i preokupiranost idealom koji poput filtera zamagljuje pogled na dete kakvo jeste.
Prejaka usmerenost na ideal nam onemogućava da prihvatimo razočaranja i odstupanja – tada ne postoji mala greška, a iz oblaka se pada pravo u blato. Kada podelimo svet na 2 pola: savršeno ili bezvredno (uspeh ili neuspeh, peticu ili keca, najbolji ili poslednji) – onda ne postoji sredina, a samim tim ni doživljaj „običnog“, ali „dovoljno dobrog“ koji su zapravo dragoceni za dečiji razvoj. Roditeljski narcizam nas sprečava, delimično ili potpuno, da vidimo ono što ne želimo da vidimo, a što je često vrlo očigledno okolini – školski neuspeh, neprihvatljivo ponašanje, pa čak i razvojne poteškoće. S druge strane, ova težnja za „nepogrešivošću“ može kod dece proizvesti preveliku opreznost, zbog koje se u životu neće usuđivati da preduzmu neophodne i neizbežne rizike, upravo zbog straha od greške i neuspeha.
Roditeljski narcizam – posledice po dečiji razvoj
Kada roditeljski narcizam uzme svoj zamah, adekvatne granice u našem odnosu prema detetu bivaju poljuljane i dete postaje produžetak naše ličnosti umesto biće za sebe. Ono što je najveći rizik za odnos sa detetom i njegov razvoj je to što dete tako uči da su neki delovi njegove ličnosti nepoželjni i da je bolje da ih sakrije. Primarno iskustvo deteta u ovakvom odnosu jeste da nije viđeno niti prihvaćeno onakvo kakvo jeste. Javlja se doživljaj stida koji čini pozadinu svih iskustava. Preterana usmerenost na uspeh, stvara atmosferu stalne procene koju odlikuje smenjivanje divljenja i grdnje, ponosa i razočaranja. Čak i kada roditelji nisu „strogi“, tj. ne kažnjavaju oštro niti očigledno, deca postaju hipersenzitivna na naznake razočaranja kod roditelja, znake koji su često neverbalni (pogled, izraz lica…). Paradoksalna je istina da konstantne hvale i aplauzi proizvode sličan efekat kao i stalna kritika – dete je uvek svesno da je procenjivano, pa čak i kad je ocena pozitivna.
U tom slučaju, ono izrasta u naizgled preterano samopouzdanu, čak arogantnu osobu, ali uz osećaj stalne pritajene brige da je prevarant, da ne zaslužuje iskazano divljenje. Zbunjujuća poruka da su vrednovana samo zbog uloge koju igraju za roditelje čini da deca brinu da će biti odbačena ili ponižena ako učine vidljivim svoja prava osećanja, posebno agresivna ili sebična. Ovo podržava razvoj „lažnog“ dela ličnosti – maske, fasade, prezentacije onoga što su u porodici naučila da je prihvatljivo i cenjeno.
Kako ka realnijem i empatičnijem odnosu sa decom?
Koristan roditeljski narcizam koji se ispoljava kao ponos zbog postignuća naše dece i želja da uspeju u životu, neodvojiv je i neophodan deo roditeljstva, komponenta svakog odnosa roditelj-dete. Tako većina roditelja decu doživljava kroz kombinaciju narcističkih potreba i istinske empatije. Pitanje je, kao i obično, stepena i ravnoteže. Malo zdravog narcizma je potrebno i poželjno, ali je važno da prepoznamo trenutak kada nas roditeljska anksiznost povuče da dobrano zagazimo u narcističku krajnost. Tada je dobro da se zapitamo: Da li dete dobija pažnju nezavisno od toga da li ostvaruje naše roditeljske ciljeve? Šta je ono što je našem detetu realno potrebno? Ko je ono zapravo, nezavisno od naših interesa?
Za potpun psihički razvoj deci nisu potrebni stalno usmeravanje niti savršenstvo, nego sloboda i naše autentično prisustvo.
Setimo se da je narcizam zapravo odbrana od sopstvene ranjivosti, od svog stida i generalnog doživljaja da nismo „dovoljno dobri“, pa tako ni u roditeljskoj ulozi. Umanjivanje uticaja roditeljskog narcizma na decu zahteva da se prvo pozabavimo sobom – ono što ne možemo da pružimo sebi, teško da ćemo moći svojoj deci. Ovo su neke od mogućih smernica za proces osvešćivanja sopstvenog narcizma i izgrađivanje autentičnijeg odnosa sa decom:
~ Prihvatimo svoju ljudskost – što znači svoju nesavršenost, pogrešivost i ranjivost. Nekada su standardi koje postavljamo sebi previsoki i neumoljivi. Pokušajmo da iskreno damo odgovor na pitanje: koji su to delovi sebe koje ne želimo da ugledamo, kojih se stidimo? Obično su to delovi naše ličnosti koji su za nas simbolično nedopustivi ili opasni (npr. agresija, tuga, zavisnost, pogrešivost…). Važno je da ih prepoznamo, posebno zato što je vrlo verovatno da slična očekivanja projektujemo i na svoju decu.
~ Nastojmo da budemo „dovoljno dobri“ umesto „savršeni“ roditelji. Svi stalno grešimo, a savršeni roditelji ne postoje. Prepoznajmo kada nas ovaj mit o savršenom roditeljstvu zavede i kada se isuviše prekorno upoređujemo sa idealom. Paradoksalno, u pokušaju da nepogrešivo obavljamo roditeljski posao, zakidamo na autentičnosti našeg odnosa sa detetom, i tako u želji da im pružimo ono najbolje, ne pružamo im ono što im je zaista potrebno. Čak i da je to moguće, našoj deci nije potreban savršen roditelj, nego mi onakvi kakvi jesmo u potpunosti. Sem toga, tako ćemo i svojoj deci biti dobar model u prihvatanju sebe onakvim kakvi jesmo.
~ Prihvatimo da ne možemo da kontrolišemo budućnost svoje dece. Jedna od najtežih stvari jeste suočiti se sa strahovima koje imamo u vezi sa njihovom budućnošću, ali kao što zna svaka mama koja je održavala rizičnu trudnoću ili svaki roditelj koji je zabrinuto čekao tinejdžera iz noćnog provoda, suštinski smo nemoćni da ih u potpunosti zaštitimo, a kamo li garantujemo uspeh. Mnogo toga ne zavisi od nas, i prihvatanje ove jednostavne istine omogućava realniji pristup roditeljstvu. Prepoznajući granice svoje moći, mi se odričemo svoje zamišljene roditeljske svemoći, i tako im umesto grčevite kontrole dajemo slobodu.
Kako da se izborite sa narcisoidnim roditeljima?
~ Razvijajmo svesnost o svojim potrebama. Što smo svesniji svojih (posebno neispunjenih) snova i ambicija, moći ćemo da za njih preuzmemo odgovornost i ili dalje radimo na njima ili odustanemo od njih i odtugujemo gubitke i razočaranja koje život nosi, umesto da očekujemo od dece da svoje živote posvete njihovom ispunjavanju.
~ Prihvatimo da je naše dete samo jedno obično dete. Kao što je to nama potrebno, i detetu je potreban doživljaj da je „dovoljno dobro“, da zna da je prihvaćeno u potpunosti onakvo kakvo jeste, da je voljeno u svojoj nesavršenosti i da ne mora biti izuzetno niti nepogrešivo.
~ Ne procenjujmo neprekidno detetovo ponašanje. A kada to radimo, budimo realni – važno je da naša očekivanja budu primerena detetovim mogućnostima i realnosti. Takođe, nađimo razuman i adekvatan odnos pohvale i kritike.
Primetimo ako nam se sve procene svode na ili „sjajno“ ili „užasno“, to je obično znak da smo isuviše subjektivni. Ne budimo nekritični u odnosu na njihova neprihvatljiva ponašanja – stari dobar savet jeste da kritikujemo ponašanje, a ne dete. Čak i za pohvale je korisnije da budu konkretne, a nešto ređe generalizovane na čitavu ličnost.
~ Naučimo decu da prihvate greške kao neizostavan deo svakog procesa učenja i razvoja. Umeće preuzimanja rizika, upornost i neodustajanje uprkos preprekama biće im znatno korisnije u životu od očekivanja da budu besprekorni ili izuzetno uspešni bez truda. Da bi ovo razvili, umesto kontrole, potrebno je da se povremeno izmaknemo i obezbedimo im prostor da prave svoje greške i uče iz njih.
~ Naučimo decu da ne moraju uvek i po svaku cenu da budu “srećna”. Naučimo ih da postoje pravila koja važe za sve i ne izbegavajmo po svaku cenu da ih frustriramo kada je to adekvatno. Za decu je neophodno da razviju kapacitet za prihvatanje i prevazilaženje neispunjenih očekivanja. Važna lekcija je da život nije uvek idealan, ali da se u njemu i dalje može uživati, a da su obične, svakodnevne stvari i dalje vredne.
~ Prihvatimo nesavršenost našeg odnosa. Naučimo da se naljutimo, posvađamo i oprostimo, a da to ne bude uvek preterano dramatično. Važno je da deca od nas nauče da je ovaj proces „prekida i popravki“ prirodan i neminovan i da dožive snagu i vrednost autentičnog a ne idealizovanog odnosa, što će im značiti za izgradnju dobrih odnosa u budućnosti.
Jedan od najlepših prikaza nesebične roditeljske ljubavi je pesma Kalila Džibrana u kojoj nas podseća da naša deca ne pripadaju nama, niti treba da ih oblikujemo prema sebi: „jer njihove duše obitavaju u domu sutrašnjice koji vi ne možete pohoditi čak ni u svojim snovima”. Kada se malo odmaknemo, možemo pustiti dete da se pokaže onakvo kakvo jeste i da ga ugledamo onakvo kakvo je realno i u celosti, nezamagljeno našim potrebama, strahovima i snovima. Tek tada ga možemo voleti u njegovoj potpunosti, nesavršenosti i običnosti.
Da li ste majka – narcisoidni egzibicionista?
Ne pretpostavljajmo da znamo kakvo naše dete tačno jeste, a posebno ne kakvo tačno treba da bude – radujmo se iznova otkrivanju i upoznavanju svog deteta!
Dok je za uspeh u životu potrebno mnogo toga, za dobar psihički razvoj dovoljno je upravo ono što čini običnu svakodnevicu – menjanje pelena, preživljavanje napada besa u supermarketu, pomaganje oko domaćeg, svađe oko nereda u sobi… i posebno zagrljaj i sjaj u našim očima kada se sretnemo ispred kapije škole ili vrata sobe u vrtiću… i – to je to. Dopustimo da naš odnos bude jedna obična roditeljska ljubav, puna pukotina i popravki, i prigrlimo i uživajmo u nesavršenom i divnom odnosu. Mi smo dovoljni, a oni će biti ok. Možda ne sjajni ili veličanstveni ili najbolji – ne samo da to ne možemo da im garantujemo, nego im to ionako nije neophodno, svakako ne za sreću ili mentalno zdravlje – ali dajući im prostora, dajemo im dozvolu da budu ono što jesu i mogućnost da za sebe otkriju, zamisle i konstruišu „dom sutrašnjice“, kakav mi sami ne možemo ni da zamislimo.
NE PROPUSTITE
(Stil.kurir.rs/Ksenija Perišić, psihoterapeut)
