Kada je krenula u osnovnu školu znala je i ćirilicu i latinicu. Bila je vredna, domaći zadatak radila je samostalno, a torbu i garderobu spremala je uveče pred prvu smenu, a ne ujutru. Imala je sve petice. Na vannastavnim aktivnostima prebacili su je u naprednu grupu.
Upisala je najbolju gimnaziju sa skoro 100 bodova. Imala je sve petice, ali mama je primetila da se ne smeje baš puno.
Tata je smatrao da mama fantazira i da je to samo faza. Previše je ponosan na nju i ozbiljno je naviknut na udobnost uloge njenog oca, da bi priznao mogućnost postojanja bilo kakvog problema.
Koga god su pitali da li je sve u redu (u školi, u društvu, na vannastavnim aktivnostima..) odgovor je bio isti: “Sve je u najboljem redu, ona je predivno dete, budite ponosni”. I jesu. I to jako.
“Da li se smeje?”, pita mama odrasle koji sa devojčicom rade. Zastanu, zapitaju se, razmisle i zbunjeni teškim i neočekivanim pitanjem kažu: “Pa onako… da… valjda…”.
Nisu na to obratili pažnju, jer osmeh pristojnosti je svakako uvek tu.
Mamu brine odsustvo kikotavog smeha njene tinejdžerke i počinje da se raspituje.
Saznaje da njeno dete nosi ogroman, teški džak odgovornosti da bude najbolja i ostane na samom vrhu lestvice, jer je tako navikla. Tu je rođena. Nije morala posebno da se trudi oko toga do 12. godine, ali nakon toga postajalo je sve teže i teže ostati na tronu gde si rođen. Sa 16 godina ona dane provodi u raspoloženju hirurga pred operaciju. Spremna, odgovorna, ozbiljna, svesna rizika i BEZ prava na grešku. Greške se jako plaši. Tu nema mesta kikotanju, a ona je samo dete.
NE PROPUSTITE
Osvestite sebe i svoju decu težine titule: najbolji. Opasna je za kvalitet života, jednako kao i etiketa “najgori”.
Iskusne kolege savetuju da se niz uspeha, postignut uglavnom zbog urođenih predispozicija, prekine još u 2. razredu lošom ocenom iz muzičkog, pa kasnije iz likovnog.
Poenta je da deca saznaju da su prihvaćena, voljena, cenjena i važna… i kada nisu najbolja. Ako to ne probaju na vreme, a mnogi ne dobiju priliku, kako će znati da se planeta isto vrti i kada kada kiksneš?!
Dok glasno hvalite svoje malo dete u društvu, čak iako je svaka pohvala realna, trpate nesmotreno visoka očekivanja u džak na njihovim malim leđima.
“Kažu da je najbolji u svojoj generaciji…” se ne izgovara pred decom, ako hoćete kikot.
Nažalost, prečesto se u praksi srećem sa sličnim tužnim pričama, svakako popločanim dobrim namerama, uglavnom uspešnih roditelja. U ovom slučaju, nisu u pitanju neostvarene ambicije roditelja, već visok nivo razvoja deteta u ranom detinjstvu, koji je previše naglašen od strane okoline.
Napomena: čast izuzecima, koji se pod teškim džakom nisu stavili.
*Autor: Snežana Golić, pedagog razvojnog centra za decu i odrasle Faktor.
