U našoj kulturi vlada opšte uverenje da decu neko mora učiti čitanju. Nauka stalno pokušava da pronađe najbolji način da se deca uče čitanju. Tomovi i tomovi stručne literature su posvećeni ovoj temi. Pravi ratovi vođeni su između zastupnika različitih teorija u pogledu najboljeg načina da se deca uče čitanju.
Sve u svemu, ispostavlja se da je naučiti dete da čita komplikovana stvar. Osim vaspitača i učitelja, i od roditelja se očekuje da pomognu u tom procesu. Čitava industrija pomoćnih materijala za učenje čitanja razvila se u ove svrhe – interaktivni kompjuterski programi, video lekcije, naučno koncipirani priručnici za učenje slova.
Proučavajući načine na koji deca samostalo uče da čitaju u Sadberi Veli školi, razvojni psiholog Piter Grej sa Bostonskog koledža izdvojio je 7 principa na osnovu kojih možemo razumeti samostalno učenje čitanja kod dece:
1. Ne postoji pravi niti najbolji uzrast za učenje čitanja. Dete koje prva slova nauči tek sa 8 godina sa 14 može čitati na stotine knjiga godišnje i osvajati književne nagrade.
2. Motivisano dete veoma brzo može postati dobar čitač. Ako dete godinama skoro da ne napreduje u čitanju, a onda se najednom zainteresuje za čitanje, može ga savladati za bukvalno nekoliko dana.
3. Pritisak na dete da vežba čitanje može proizvesti kontraefekat. Ono što bi trebalo da bude zabavno iskustvo, može se usped pritiska roditelja smučiti detetu i odbiti ga od knjige.
4. Deca nauče da čitaju onda kada im ova veština postane na neki način vredna. Isto kao što deca nauče da govore jer od te sposobnosti imaju koristi, naučiće i da čitaju ako uvide korist iz ove veštine. Ako ih zanima šta se dešava u sledećem poglavlju knjige a mama nema vremena da im čita, ili im se jedu kolači po recetu iz kuvara a niko neće da im ih napravi, odjednom će veština čitanja imati smisla i dete će prirodno osetiti poriv da je savlada.
5. Kao i mnoge druge veštine, čitanje se uči u drušvu, kroz zajedničke aktivnosti. U školama koncipiranim po Sadberi modelu, mnoga deca nauče da čitaju kroz igranje sa decom drugih uzrasnih grupa. Kada se čitači i nečitači igraju zajedno, deca uče slova kako bi mogla uspešno da učestvuju u igri.
6. Neka deca prvo se zainteresuju za pisanje, a tek onda za čitanje. Neka deca požele da nauče da pišu kako bi se izrazila kroz pisanu reč – crtež obogaćen tekstom, pesmu, strip, kako bi pronašla igricu na kompjuteru ili napisala poruku na cedulji u igri. Takva deca kroz učenje pisanja automatski postaju i čitači.
7. Proces učenja čitanja nema predvidiv tok. Zbog toga detetu nije potrebno da ga usmeravate, već samo da mu pomažete kada tu pomoć zatraži, i onako kako je zatraži. Ne vršite pritisak, slušajte dete i odgovorite na njegova pitanja ali ne pružajte mu više nego što je tražilo, jer će u suprotnom – prestati da pita.
