Jedna žena je usvojila ćerku kada je bila beba i zavolela je kao svoje dete, ali kada je devojčica bila u pubertetu život s njom pretvorio se u pravi pakao.
Kada je od nje doživela emotivno i fizičko zlostavljanje, odlučila je da je vrati nazad na ponovo usvajanje.
"Nikad nisam osećala da me tko razumije ili čuje, već da sam izolovana sa svojim problemima. Vidite, ja sam majka koja je odvela svoju ćerku nazad na usvajanje. Došla sam u socijalnu službu s njom, spakovala joj kofer sa svim stvarima i rekla im 'ja više ne mogu. Znam, to je nezamislivo. Neoprostivo. Koja bi se majka odrekla svoje ćerke? Prijatelji i porodica nisu verovali da ću to uraditi, bili su u šoku. Socijalni radnici su mi jasno iskazali svoj prezir", ovako je započela svoju ispovest nakon što se suočila sa neuspehom usvajanja.
"Nisam uspela kao usvojiteljka, nisam se dovoljno trudila. Da sam barem pohađala još jedan kurs roditeljstva, bila bih čvršća prema svojoj ćerki, bila bih doslednija. Socijalni radnik zadužen za naš slučaj rekao mi je da nađem načinda 'preguram situaciju'. To su njegove tačne reči. Koliko god mi je život izgedao loš, trebalo je da stisnem zube i izdržim.
Ali, lakše je to reći nego učiniti. Kako bi ko mogao znati za pakao našeg svakodnevnog porodičnog života? Kako bismo mogli da pronađemo reči koje opisuju neprestani strah i bol u srcu? Kada je moja ćerka imala 16 godina, ona se rugala mom suprugu, grizla ga i udarala, gotovo svakodnevno dovodeći ga do suza.
Naša druga mlađa deca bila su preplašena u njenoj blizini, bojala su se da spavaju jer im je pretila da će ih ubiti u snu.
Pet dugih godina mi je svakodnevno slala poruke, kako sam kriva za sve, da će svima biti bolje bez mene, kako želi da sam mrtva, da je njena biološka majka uradila bolji posao nego ja, da je nikad nisam volela.
Ispovest majke dvoje dece: Volela bih da ih nisam rodila, život bi mi bio mnogo bolji!
I uprkos svemu što je rekla i učinila, nikad nisam prestala da je volim. Volela sam je od trenutka kad je ušla u našu porodicu, od dana kad smo odobreni kao usvojitelji, kad je imala osam meseci i ušla naš dom.
Trpela je teško zanemarivanje, to smo znali. Ono što nismo znali je kako će to uticati na njene odnose do kraja života. Nismo dobili posebnu obuku. Mislili smo da će ljubav biti dovoljna. Hranili smo je i oblačili, stimulisali i voleli.
Napredovala je i cvetala. Kada je imala dve i po godine, iskoristile smo priliku da je usvojimo. Usvajanje nikada nije bilo dugoročni plan, ali kako smo mogli da je pustimo? Sve je delovalo tako jednostavno i ispravno. Nismo dvaput razmišljali. Naši rođeni sinovi su je voleli. Bila je deo porodice puno pre nego što smo dobili taj formalni papir za usvajanje, koji smo ipak proslavili tortom. Ona je bila naš zraka sunca.
Kad sam tog dana otišla u socijalnu službu, bilo je to nešto najteže i najhrabrije što sam učinila.
Ona je bila naš izvor veselja, haotična i prepuna energije, ali i kreativna, brižna i društvena. Ali, kada joj se približio 11. rođendan, sve se promenilo.
Počele su krađe, laži i verbalno zlostavljanje. Uzimala je tuđe stvari bez ikakve griže savesti, ali najviše se okomila na mene. Rekli su mi da iskušava moju ljubav prema njoj, da je to bilo za očekivati.
Međutim, nisam očekivala da će me ona privući i odgurnuti, odbiti moju ljubav i pomoć, da će mi se iz dana u dan nagrizati samopoštovanje i samopouzdanje roditelja.
Nisam očekivala da ću se boriti za pomoć svih profesionalaca da me zatim ponize na sastancima kad je odbila da učestvuje, a od mene se očekivalo da je ‘nateram’.
Kao da bih mogla da je nateram na bilo šta! ‘Zašto joj dopuštate da se tako ponaša prema vama? Zašto joj dopuštaš da tako razgovara s tobom? ’Niko to nije shvatio. Niko nije razumeo.
Prestala sam o tome da razgovaram s većinom svojih prijatelja i članova porodice. Jednostavno sam se osećala gore, kao da pravim galamu oko ničega.
Hvala Bogu na nekolicini koji su bili uz nas.
Znala sam da nije ona kriva, ali nisam znala kako da joj pomognem. Nije želela da joj se pomogne. Kad je trebalo, predstavljala se kao divno dete. Doživljavana je kao 'super', a mi smo 'problem'. Nismo mogli pobediti. Nismo pobedili. Naš dom i porodica, brak i mentalno zdravlje uništavali su nam se pred očima. Bilo je to zlostavljanje: zlostavljanje deteta prema roditelju.
Emotivno. Fizički. Mentalno. Verbalno. Ništa nas nije pripremilo za ovo. Pre deset godina nismo imali komeda se obratimo. Zlostavljanje deteta prema roditeljima nije se ni spominjalo, kamoli prepoznavalo. Pokušala sam, ali niko nije hteo da me sluša.
Kad sam tog dana otišla u socijalnu službu, bila je to najteža, najhrabrija stvar koju sam ikad učinila. Nisam odustajala od svoje ćerke. Pokušavala sam sve da nas spasim (uključujući i nju). Nije verovala da ćemo tako postupiti.
Mislila je da će moj muž popustiti i odvesti je kući. Rekla nam je da je više nikada nećemo videti ako to učinimo. Svejedno smo to učinili. Bili smo toliko očajni. Kad sretnem druge parove koji razmišljaju o usvojenju, nikad ne znam šta bih rekla.
Teško je ne usredsrediti se na negativne strane, jer sigurno ljudi moraju biti spremni: ali kako mogu nekoga pripremiti na nešto što se ni ne mora dogoditi.
Ali iako roditeljima poput nas pre 10 godina nije bilo podrške, čini se da se stvari možda menjaju. Kad sam na Fejsuku dobila poruku od grupe Podrška za rast roditeljskog obrazovanja, to mi je dalo nadu za druge u sličnim situacijama.
Sada moja ćerka i ja razgovaramo i viđamo se, ali naša veza majke i ćerke nikada neće biti ono čemu se ijedna od nas nada. Čeznem za još, ali suzdržavam se da se zaštitim. Moram. Sve u što se mogu nadati jeste da će možda jednog dana stvari biti drugačije.
Rečenice koje izgovaraju roditelji mentalno jakih devojčica: Samožrtvovanje koje zlata vredi!
