Kao deca, živeli smo u selu. Poprilično udaljenom od grada i sa manjkom podmladka. To malo dece što nas je živelo tamo bili smo dosta udaljeni, pa smo se retko viđali. Ali se znalo, pred polazak u školu, selimo se u grad. To selo je stvorilo posebnu vezu između dede i mene, i nekako je on imao najviše uticaja na moje odrastanje. Svih njegovih poučnih rečenica i danas se sećam i ogromna većina njih čine pravila mog života.
Jedna od stvari kojima me je učio je, ne daj na sebe. Ni u kom obliku. A pogotovo fizički. Niko ne sme da te udari. A onaj ko pokuša, moraš da se braniš. I stvarno, nikad me niko nije udario. Ni u detinjstvu, a kamo li u zrelijim godinama. Ali, moram priznati, imam stav, gard, nazovimo to kako hoćemo, pomalo muški. Ne žalim se ja, na to kakva sam postala, ali moram priznati da mi je taj stav ponekad i na štetu bio…
Rodila sam ćerku.
Ipak sam želela da bude malo nežnija, ženstvenija od mene. I tako je vaspitam. Da bude milija, fleksibilnija, blažeg karaktera.
Muž i ja smo oboje temperamentni, ali još u trudnoći smo se dogovorili, ako se desi da jedno drugom želimo izvaditi oči, nikad pred njom nema ni naznaka tome. I stvarno je tako. Za ove dve godine nije nikad videla svađu, čula povišen ton, lupanje, skakanje, dreku, viku. A kao svaki normalan bračni par, ponekad jedan drugom vadimo oči.
Što se njenog ponašanja tiče, nikad drugo dete nije udarila, počupala, ne daj bože ugrizla. I danas nam se dešavaju situacije – dvoje na jednu igračku, ali uvek sam ja ta mama koja uskače, uporno priča o deljenju, o značaju finog ponašanja, drugarstvu, o tome kako su svi dobri, iako im možda momenat nije dobar.
I smatrala sam to svojim uspehom.
Za njene dve godine života, druga deca su je bar deset puta udarila, isto toliko puta gurnula ili počupala. Nikad nikom nije vratila, jer joj nikad nisam rekla da tako treba. Govorila sam joj da ta deca nisu dobra, da nisu kulturni, da ne slusaju mamu.
I pogrešila sam.
Najavili nam se neki ljudi. Imaju sina par meseci starijeg od nje. Naravno, dođite s njim da se deca igraju. Po običaju, spremam dva auta, dve lopte, dve knjige, jer uvek tako pokušavam da izbegnem svađu oko igračke. Deca su to, ne zamerim, samo se trudim da budem korak ispred.
Tokom igre, dečak uzima obe lopte, obe knjige, i posmatram ga, želi oba auta. Ova moja, vidim ne da, ali ni ne treba, rekoh odustaće dečak, ne može ni da drži sve to u rukama. Dva puta je pokušao da joj otme, nije mu uspelo. Treći put ju je gurnu toliko jako da je pala na leđa, i dok je tako ležela on ju je pljunuo u lice. Nije se isplazio, nije ju samo gurnuo, nije ju počupao. Oborio ju je na pod i pljunuo je po sred lica.
Dete od 27/28 meseci zna da te pljune u lice. Da te povredi fizički i još da te pljune???
Roditelji su ga za kaznu naterali da sedi, da bude miran. I to je to. Kao, žive u lošem kvartu, loše utiču drugari na njega.
O kakvom mi uticaju drugara pričamo u toj dobi? Kako može na moje, ovako malo dete, da utiču drugari, kada sam ja uvek s njom i tim drugarima. Zar neko tako malo dete ostavi samo sa drugarima? Ne razumem? Deca te dobi su dnevno par sati sa drugarima, a ostalo vreme sa roditeljima ili odraslom osobom koja ih čuva. I sve što deca znaju ili ne znaju, rezultat je roditeljskog delovanja.
Podigla sam je, uzela u krilo da je utešim i plakala dok sam brisala tuđu pljuvačku sa njenog lica. Nije plakala, bila je zbunjena. Gledala me širom raširenih, iskolačenih očiju. Dete nije znalo šta ju je snašlo. Da sam mogla kako pljunula bih samu sebe. Zar da dopustim da odraste tako da ne zna da se brani. Da kad je gurnu, ne daj Bože pljunu, da ne zna da reaguje. Da se pita u tim momentima – šta se desilo i zašto se desilo. Znate, mi roditelji uvek mislimo na najgore. Scena iz moje glave – u školi je vršnjaci maltretiraju, ona ćuti i trpi. Ili, ona odrasla žena, pogrešnog partnera izabere, dođe do slične situacije, a ona zbunjeno stoji i gleda.
A sve to zbog mene, jer sam želela mirnu, nežnu, ženstvenu ćerku.
Zar ja da joj popločavam put do potencijalnog pakla?
O tome, šta je promenio ovaj događaj u mom načinu vaspitanja, samo ću vam odati poslednju pretragu na mom Google pretraživaču – od kog uzrasta deca mogu trenirati borilačke veštine.
Čuvajte svoju decu, i naučite ih da se čuvaju. Ja, za malo, pogreših.
