Doktorka je provela dosta vremena proučavajući poremećaje u ishrani i njihove prevencije kod ljudi koji imaju višak kilograma.
Ovo je njena priča:
"Da li ste nekada bili prisutni sutuacije u kojoj roditelj detetu kaže nešto što smatrate da nije u redu? Da li ste se mešali ili ste ćutali? Da li ste hteli da vrisnete: Da li me zezaš??? Ne bi trebalo da kažeš detetu takvo nešto!!!
Ja se svaki dan osećam tako! Radim sa decom i tinejdžerima sa gojaznošću kao nutricionista-konsultant. Stvarno želim da kažem nešto veoma neprijatno roditeljima, rođacima, pa čak i drugim specijalistima, pedrijatrima, u tim trenucima.
Jednostavno ne mogu da verujem u ljudsku glupost! To ne ide da kažem mojim kolegama koji su veoma pametni ljudi, ali kada je vaspitanje i odgoj dece u pitanju, znaju da budu mnogo glupi! Potpuno glupi!
Svašta bih htela da kažem tim ljudima, ali bih verovatno ostala bez posla. Ali jednostavno nekada ne mogu da oćutim.
Nedavno sam napustila kancelariju za savetovanje ishrane, gde sam menjala kolegu, kada sam u hodniku primetila devojku koja čeka prijem. Sedela je sa majkom. Imala je 6 ili 7 godina i verovatno je počela program prilagođavanja težine ili nešto slično, jer je njeno lice odavalo kao da je ovde dovedena na smrtnu kaznu.
Fokus tog programa je cela porodica, poboljšavanje kvaliteta života i povećavanje zdravlja.
Baš kao i roditelji dece koja biraju jela, roditelji dece koja su "debela"; "masna"; "gojazna"pribegavaju "starim" metodama gde kažu sledeće: Ako ne pojedeš ovo povrće, nećeš dobiti slatkiš.
To stvara osobu koja sa 32 godne konačno može da jede šta želi, pa direktno ide na desert, izbegavajući povrće koje je kao dete bio primoran da jede.
Čim roditelj postane svestan i zaokupljen težinom i veličinom tela deteta, stvari počinju da se menjaju.
Pojedini roditelji postanu opsednuti izgledom svog deteta pa žele da ono odmah smrša. Postoje i oni roditelji koji su i sami imali problema sa težinom kao deca, pa sada svoje dete manično zagledaju, a sve pod parolom: "Ne želim da mu se desi ono što sam ja doživeo!"
Postoje i oni roditelji (a verujte mi u svojoj karijeri sam ih se dosta nagledala) koji bi želeli da deca budu (po nekim čudnim standardima) - savršena.
Tada samo želim da im podviknem: "Zar stvarno ne vidiš da tvoje ponašanje uništava tvoje dete? Kako možeš biti tako kratkovid?!"
Ali ne kažem ništa takvo, jer u dubini duše znam da ti roditelji stvarno vole svoje dete i žele im najbolje. Međutim, tu dolazimo do jednog ogromnog problema.
Kada se deci uskrati hrana, ona počinju da je manično jedu. Tada mnogi roditelji ne primete da njihovo dete kradom jede.
Ovo otkriće dovodi do zaključka da ovaj pristup stvarno nije dobar i da fokus mora da se stavi na zdravlje cele porodice. Međutim, to je veoma teško jer roditelji možda žele da promene dete, ali ne žele da promene sebe. Oni će pristati da im dete jede zdravu hranu, kuvaće mu i voditi računa o tome, ali oni sami neće jesti tu zdravu hranu. Kada dete vidi da ono samo jede povrće, dok njegovi roditelji jedu brzu hranu, postaće očajno i takav način ishrane neće doneti pozitivne rezultate.
Zbog svega toga molim roditelje da mi iskreno odgovore na ova pitanja:
Da li mislite da težina vašeg deteta govori kakav ste roditelj?
Da li mislite da niste uspeli, jer vaše dete nije mršavo kao njegovi prijatelji?
Da li komentarišete svoje telo, telo deteta ili tela drugih ljudi?
Da li merite dete kod kuće? Da li raspravljate o tim brojkama?
Da li ste promenili svoje ponašanje u vezi sa ishranom nakon posete pedijatru, gde ste pokrenuli pitanje težine?
Zabranjujete li detetu da jede hranu koju svi drugi u kući jedu?
Da li prisiljavate dete da se bavi fizičkom aktivnošću (trčanje, biciklizam td.) čak i ako mu se to uopšte ne sviđa?
Ako ste odgovorili sa DA, na bilo koje od ovih pitanja, moja pretpostavka je da dete od vas dobija poruku koja mu može nauditi sada ili kasnije.
Poruka koju svojim ponašanjem šaljete detetu, može biti približno ovog sadržaja:
1. Nisam uredu.
2. Veličina mog tela je veoma važna. Brojevi na vagi određuju ko sam ja.
3. Moram da se osećam krivim, ako sam pojeo nedozvoljenu hranu.
4. Vežbanje je neprijatno.
5. Ako smršam, moji roditelji će biti srećni.
Šta možete da uradite?
Nikad nije kasno da uspostavite zdrav odnos prema težini i hrani. Možete da pomognete svojoj deci da uspostave zdrav odnos prema svom telu. Samo treba da prihvatite činjenicu da nemate apsolutno nikakvu kontrolu nad onim što je predodređeno da naša tela budu ( naši geni su zaduženi za to).
Najvažnije je da radite na životnom stilu porodice da biste poboljšali zdravlje svih članova. Ciljajte na dobrobit i zdravlje. Stvorite predivno okruženje koje se može preneti na decu.
Kako se to radi? Možete početi sa ovim:
1. Bacite vagu. Fokusirajte se na zdravlje, a ne na brojeve.
2. Kada je reč o hrani, tretirajte sve u vašoj kući podjednako.
3. Razgovarajte o zdravlju, a ne o težini ili telu.
4. Zaštitite svoje dete.
Ne dozvolite nikome da komentariše telo vašeg deteta. Uključujući: braću, sestre, mamu, tatu, ujaka, tetku, baku i dedu. Ili vašeg lekara. Unapred ih upozorite. Recite im da ne želite da se fokusirate na težinu. Vaš lekar može da postavi dijagnozu gojaznosti, ali ne mora da govori o tome u prisustvu deteta.
5. Ne gledajte dete popreko, ako pojede nešto što ne bi trebalo. Dete je osetljivo na vaše poglede i oni oštri ga bole. Detetu je najvažnije šta vi radite. Ako vi vežbate i zdravo se hranite, i vaše dete će to da usvoji.
6. Potražite pomoć.
Ako ni sami niste zadovoljni svojom težinom, potražite pomoć nutricioniste, ličnog trenera, savetnika za ishranu.. Nikad ne pribegavajte brzinskim dijetama, a pogotovo ne kada vas dete posmatra.
Pomirite se sa činjenicom da ideal lepote nije realan i da se većina ljudi ne uklapa u njega. Zvolite svoje telo.
Moj savet ženama je: niste loš roditelj ako vam je dete deblje od svoje generacije. Ne terajte ga da bude ono što nije. Prihvatite ga sa ljubavlju i vodite ga ka zdravom načinu života. To ne mora da znači da svaki dan jedete samo zdravo povrće i da trenirate. Neka taj vaš zdraviji način života bude prilagođen porodici, tako da niko ne trpi.
Da ste videli lice te devojčice u hodniku znali biste o čemu vam pričam. Molim vas, nemojte to činiti svom detetu.
