Želim da ti pričam o ciganki Đevriji. Živele smo par dana zajedno na četvrtom spratu Narodnog Fronta. Narodni front je ime dobio po tome što u njemu narod na svet dolazi frontalno.
Bilo nas je raznih u sobi. Deset čak. Najveća soba, sa najjačim promajnim cugom u celom krilu. Vrlo često smo morale da krevece impregniramo četvorostruko presavijenim pelenama i peškirima, da spasimo decu sigurne smrti, u najmanju ruku – pareze.
Sve smo patile od glavobolje, zatvora, nestašice ili pak preteranog lučenja mleka, patile smo od nabreklih sisa, nesanice, gladi, gnoja, orvažila, braunila, potparenih rana, neljubaznosti brkate tetkice, i ogavnosti pedijatrijske sestre iz Aušvica koja nam je decu redovno bola svojim dugim crveno nalakiranim noktima, za ruke ih izvlačila usnule iz kreveca, i odvratnim pušačkim glasom lako, kao bizon u trku, izgovarala reči kao što su „rahitis“, „šum na srcu“, „deformacija“, i „ulubljena lobanja“.
Sve su nas povezivale naše radosti i muke, samo je Đevrija sasvim nepovezano sedela na krevetu u ćošku, i sa večitim detetom na trouglastoj sisi blenula u nas kao da smo karirane.
Najdivnija priča iz porodilišta: Ćao, zdravo, što sam rađala, rađala sam!
Sa Đevrijom su sa trećeg sprata kod nas prebacili i njenu cimerku-dušmanku, koja ju je svakodnevno proganjala, soleći joj pamet, čvrsto rešena da je prevaspita i na silu uvede u tokove civilizacije i modernog društva.
Đevrija ju je trpela sa božanskom svejednošću. Nama ostalima je bila gnusna, i povremeno bismo je opominjale da uspori malo, te stogodišnju Đevriju, majku šesnaestog, ili sedmnaestog deteta ostavi na miru.
Ta dušmanka je bila sitna, prvorotka u trideset i petoj, nosila je naočari sa tankim zlatnim ramom, imala je grozomornu paž frizuru, i prikladno iritantan glas. Zauvek će ostati upamćena po mnogo puta u toku doručka pokušanom opuštenom druženju, i rečenici:
„DEEEVOJKEEE!!! JE L’ SE IZMAAZATEEE??“
Đevrijino je dete bilo jedino koje je spavalo po ceo dan. I dok smo se mi, beskrajno ljuljajući razmaženu sopstvenu derištad pitale u vezi sa tim fenomenom, Đevrija je izgledala kao da joj nije stalo da li je dete budno ili nije, da li ga je rodila ili nije, da li je tu, ili na Marsu.
Dete bi povremeno tiho kmeknulo, ona bi ga zasisila, iako su joj rekli da to ne radi, zbog Orvažila. Jašta mori, Đevrija baš zna šta je Orvažil. Ko zna šta je ona mislila da su joj rekli…
E, jednog ti se jutra raspomami dušmanka, pa poče da napada uvoštenu mučnu Đevriju za sve i svašta. Probudi se odojčad, prevrtoše očima porodilje, pade jedan golub mrtav napolju, samo Đevrija ne promeni izraz lica.
U jednom trenutnku, podiže dušmanka reglere na max, tako da nekima pođe krv na uši, pa podvrisnu:
„Đevrija!!! Jesi ti popila lek?!“
Đevrija jedva da otvori usta, i odgovori sa jakim nacionalno-manjinskim akcentom: „Pop’la“.
Tužna priča doktorke rasplakala Srbiju: Kako sam porodila Milicu!
Dušmanka baci pogled na kasetu pored kreveta, ugleda netaknut lek, i zavrišta poput umirućeg ognjenog zmaja: „ŠTO LAŽEŠ?! ENO TI GA NA KOMODI!!!“
Sruši se pola zida između soba, eksplodira flaša kisele vode na simsu, nas četiri dobismo nervni slom, jedna moždani udar, a Đevrija se ne pomeri, te istim tonom reče: „Zaborav’la“.
Ne znam šta bi sa dušmankom dalje bilo, ali u sobu baš tada stupi doktorska vizita, sa sve anturažom nafrakanih mladih sestrica uskih strukića i minića, pa nam narediše da sve k’o jedna zadignemo spavaćice, da nam međunožja i zašivene stomake ocene, i opišu u kartonu. Nisu nam se približavale.
Kritike su pljuštale sa vrata. Vidi se lepo, gade se. Gade se drenova, hematoma, podliva, a najviše uraslih dlaka. I žure. Mali beli zečevi.
Jedna od njih, baš odvratna, visoko podignute kose na potiljku, i kreonom nacrtanih obrva priđe Đevriji, pa joj se unese u lice i prosikta: „Ti danas imaš zakazan pregled vaginalnom sondom. Čim završimo vizitu, dolazim po tebe, ne mrdaj.“ I ode.
Po prvi put sam videla da se Đevrijine obrve pomeriše, te neznatno izdigoše u čudu i panici. Spusti ti ona dete u krevetac, baci pogled po prostoriji da prebroji svedoke, napravi se kao da je žedna, i na prstima izađe iz sobe.
Kada se ona odvratna sestra vratila, nje i dalje nije bilo.
Usledilo je Gestapo ispitvanje logorašica. Gde je, kad je poslednji put viđena, ko ju je video, šta je imala na sebi. Hodnikom se satima orilo „Đeeeevrijaaa“. Dete joj se ni tad nije probudilo.
Prođe smena, prođe dan. Ulaziše razne sestre, i raspitivahu se za Đevrijino zdravlje, ali uzalud.
Tek negde oko večere, eto ti nje. Proviri u sobu da proveri da li je vazduh čist, i uđe kao lopov, čkiljeći u prisutne.
Skoči dušmanka kao oparena:
“GDESITIBILACEODANTETRAŽEMORAŠNAPREGLEDDALISITINORMALNA…“
„Daj ućuti više!“, konačno joj odbrusi žena sa najvećim sisama u sobi. Sve smo ispoštovale hijerarhiju. Mi sa prosečnim ili nikakvim sisama smo se povukle, i prepustile slučaj Alfa ženki.„Šta je više maltretiraš?! Šta si ti njoj?“
„Pajasamsamo….“
„Ma ućuti!”
U tom trenutku se moglo čuti samo komešanje beba u krevecima, i tetkicino psovanje u hodniku. Alfa ženka pročisti grlo, priđe Đevriji, tešiteljski je uhvati za ruku, i majčinski upita: „Gde si bila?“
Đevrija se uspravi, lukavo se smejuljeći, pa reče:
„U veceju. Tamo sam bila i juće kad su me isto jurili. Neču bre višje da me pipaju za pi****.“
Autor teksta Divna Peškir, izvor icbmother.com
