U najstarije doba ljudske istorije, a svakako i praistorije, bolesni ljudi su većinom znali da sami sebi pomognu. Tuđa pomoć, u prvom redu poglavara plemena koji je ujedno bio i vrač, postajala je sve neophodnija što su ljudi više bili u grupi i što su više gubili instinktivno prepoznavanje prirode bolesti i neophodnog leka za tu bolest.
U civilizovanom životu, naročito u prošlosti, bolesni pojedinac bio je predat drugome koji je mogao da mu pomogne, gotovo potpuno lišen uvida u uzroke svoje bolesti, kao i preduzimanja mera zaštite i lečenja. Pri svemu tome ogroman napredak savremene medicine, njeno sve veće popularisanje (koje ima i svoje naličje) učinili su da savremeni čovek, svejedno da li zdrav ili bolestan, sa velikom pažnjom i prirodnom radoznalošću počne da istražuje uzroke, povode, posledice raznih telesnih i duševnih smetnji koje u sebi i na sebi zapaža.
Ako je nekadašnje prepoznavanje prirode bolesti i zdravlja proticalo instinktivno i apsolutnim usvajanjem normi i verovanja u plemenu u kome je pojedinac pripadao, laganim i izvanredno sporim procesom osvešćivanja i ulaženjem u spiralnu evolutivnu igru individuacionog procesa, civilizovan i kulturan čovek sve je više bio u stanju da razumom kritički i samokritički posmatra složene procese odvajanja i diferenciranja svesnog dela ličnosti od mnogo prostranije, tajanstvenije i opasnije sfere njegovog nesvesnog bića.
Kroz ovakav istorijski proces postupnog individualiziranja čoveku se pruža mogućnost da samostalno odlučuje i sve uspešnije izraste u slobodnu, jedinstvenu i neponovljivu ličnost koja prvi put sebi postavlja odlučujuće pitanje o smislu svoje egzistencije i: esencije.
Planina mu otkrila mudrost: Lazar (90) sa Golije upozorava šta morate da naučite i sebe i decu!
Jedan vid ovog procesa osvešćivanja i osamostaljivanja tiče se problema odnosa pojedinca u njegovoj porodici.
Ako neurozu i neurotično reagovanje pojedinog čoveka ne shvatimo, slično Frojdu, kao izrazito negativan vid čovekovog reagovanja uopšte na zaplete i protivrečnosti u njemu samom proizašle iz njegovih nagonskih stremljenja i reagovanja na često nepodnošljive protivrečnosti koje samo društvo odnosno porodica nameće pojedincu, već neurozu shvatimo, slično Jungovom i Fromovom objašnjenju, i kao šansu za dalji napredak u pokušaju ujedinjavanja suprotnosti u samom čoveku i suprotnosti između čoveka i njegove okoline, onda su i naše mogućnosti, kao psihoterapeuta, bogatije i šire, mada i mnogo složenije.
Baveći se značajnim i zanimljivim pitanjem šta biva sa našim neurotičnim pacijentom kada se on posle uspešnog lečenja vraća u porodičnu sredinu iz koje nam je došao na terapiju, zapazili smo, zajedno sa drugim autorima koji se bave danas veoma rasprostranjenom i cenjenom terapijom porodice, različit ishod ovog našeg prvobitno uspešnog lečenja.
Svesni od početka činjenice da neurotičar koji nas je svojevoljno potražio radi lečenja nije mogao da se razboli samo na osnovu konflikata koji su se odigrali u nekom zamišljenom sistemu individualne monade, već da su na početak i dalji razvoj njegove neuroze morali porodični činioci odigrati presudnu ulogu, kako na kreiranje simptoma neuroze, tako i na njihovo uporno održavanje, obratili smo naročitu pažnju na one brojnije slučajeve pri kojima su nam se, posle kraćeg ili dužeg perioda, vraćali naši izlečeni pacijenti, sa istim ili češće novim simptomima, ili su nam sada dolazili na terapiju drugi članovi porodice koji do povratka izlečenog pacijenta nisu bili bolesni, ili bar nisu pokazivali manifestne simptome bolesti.
Mogu da pričaju šta hoće: 10 dokaza da ste psihički mnogo jači od drugih!
U izvesnim takvim slučajevima otkrili smo postojanje neke vrste "klackalice", ili kako smo to slikovitije nazvali: sindrom "zapletenih rogova", prema sećanju na jednu tužnu fotografiju u novinama na kojoj su se dva jelena, u borbi na život i smrt, tako zapleli rogovima da su na kraju borbe, iscrpljeni, pali jedan pored drugog mrtvi.
Dok su se u slučajevima "klackalice" kod jedne iste osobe, naizmenično ili sa kraćim ili dužim pauzama predaha, smenjivali simptomi nekog telesnog oboljenja, najčešće tipa psihosomatske bolesti (grizlica stomaka, ulcerozni kolitis, arterijalna hipertenzija, itd.) sa simptomima neuroze ili čak psihoze, dotle je u slučajevima sindroma "zapletenih rogova" dolazilo do naizmeničnog razboljevanja, bilo neurotičnog ili psihosomatskog tipa, kod dva člana porodice koja su tesno međusobno povezana (to može biti par muž-žena, otac-ćerka, sin-majka itd.). Nekada se ovi zapleteni rogovi mogu proširiti i na više članova neke brojnije porodice.
O čemu je zapravo reč u sindromu "zapletenih rogova"? Nezreli roditelji ili bračni partneri, pošto nisu uspeli da obezbede sami sebi nezavisan razvoj i punu individualnost, pri čemu ljubav prema deci ili partneru ne samo što ne može da bude prepreka već je upravo uslov za ovakav razvoj, ostaju u položaju zavisnosti od deteta, odnosno partnera, regredirajući na jedan od prevaziđenih stupnjeva u psihičkom razvoju malog deteta, i to najčešće na inače normalan sadomazohistički stupanj u pomenutom razvoju.
I sada, povezani primitivnom vrstom ljubavi, u kojoj nikada nije došlo do zrelog odnosa Ja-Ti, već ostajući na nižem stupnju ljudskih odnosa karakterisanih sa moj-tvoj, odnosi ovakvih ljudi nose karakter tzv. "dualnog jedinstva", u kome sadističke, odnosno mazohističke sklonosti partnera dospevaju u prvi plan. Iako, katkad začuđujuće dugo, ovakvi dualni odnosi protiču bez manifestne patologije, oni se ipak u traumatskim frustrirajućim situacijama obelodanjuju kao patološki i otpočinju svoj monotoni, dugotrajni ciklus determinisane "prinude ponavljanja", pri čemu su sve patološke kombinacije moguće.
Niste u depresiji, samo ste okruženi budalama: Poruka psihologa za sve dobre ljude!
Sve dok je jedna od dveju individua bolesna, kao što smo rekli, neurotično ili psihosomatski bolesna, ona druga je zdrava, i obratno. Povremeno se obadve razboljevaju dospevajući tako u teže dekompenzovano stanje. Kada se u taj ciklus patološkog zbivanja umeša i neka treća osoba iz porodice, recimo izrazito sadistički, psihopatski otac, koji u stvari predstavlja izvor emocionalne zaraze i pravog kliconošu (koji ostaje, međutim, najčešće vrlo dugo zdrav), situacija "zapletenih rogova" postaje još komplikovanija. Prateći izvanredno dugo održavanje ovako "zdravog" oca, koji u nekim situacijama očevidno neurotično indukuje sve ostale članove porodice, došli smo do zaključka da najveću štetu u porodici ne izvlači toliko onaj koji je najneurotičniji, već mnogo više onaj koji je najslabiji.
Na kraju bismo hteli da naglasimo da u brojnoj a neurotičnoj porodici taj najslabiji član porodice obično dobija ulogu, naravno nesvesno, "žrtvenog jagnjeta". On je taj nesrećnik koji ispašta zbog neuroze ostalih, koji podmeće sebe tamo gde je najteže, on je Pepeljuga porodice i često samo zahvaljujući njemu integritet takve neurotične porodice dugo vremena je uspešno sačuvan.
Postavlja se ozbiljno pitanje da li ovakvo "žrtveno jagnje" treba uopšte lečiti.
Ne zaboravimo, najpre, da ta nezahvalna uloga žrtvenog jagnjeta nije svesno i voljno preuzeta u porodici. Zreo i jak čovek u stanju je da ovu ulogu preuzme svesno. Otud razlika, koja nije istina uvek jasna, pa ni bitna, između nesvesno preuzete uloge žrtvenog jagnjeta i svesnog prihvatanja žrtve.
Pošto ni ova nesvesna uloga nije očevidno lišena svoje etičke vrednosti, bez obzira na tešku mazohističku neurozu takvog čoveka, svaki psihoterapeut koji bi se usudio da leči ovakvog neurotičara mora biti potpuno svestan da će u slučaju uspešne terapije ubrzo imati u ordinaciji druge, možda i sve članove takve porodice.
(Iz knjige Vladete Jerotića, "Čovek i njegov identitet")
Između biti u pravu i biti ljubazan, uvek budite ljubazni: Lekcija psihologa koju morate da čujete!
