Sećanja

Dnevnik jedne izbeglice: Uspomene čuvam u mislima, ne u stvarima

Rat nam je oduzeo mnogo toga: ja nemam prijatelje sa kojima sam se družila još od vrtića, nemam prve fotografije kada sam imala godinu, dve.... Imam samo jednog žutog zeca kojeg sam sačuvala i dala svom detetu...
Porodica 20.04.2016. - 20:27h Autor: Stil
Foto: Shutterstock

Na današnji dan, pre dvadeset i četiri godine, počeo je rat u Bosni. Imala sam sedam godina. Dobro se sećam da sam se spremala za školu, sestra me čekala kod vrata kako bismo zajedno krenule. Došao je komšija, druge "vjere", plakao je i kroz suze tatu molio: "Bežite danas, morate sad, sutra vas neće biti..."

 

Tata je zbunjeno gledao u njega, kao kad gledate psihičkog bolesnika i ne znate kako da mu pomognete... Za moje roditelje rat se dešavao negde tamo, nikad tu, kod naše kuće, nama....

 

Tog jutra sigurno ne bi poverovao komšiji da mu rođena sestra trčeći nije saopštila da je grad pun vojske "obučene u crno i naoružane do zuba".

 

Mama je delovala brzo: naredila sestri i meni da obučemo staru garderobu i patike i da sedemo u kola.

 

"Idemo kod dede u planinu, ponesi samo jednu igračku, ne trebaju ti ni nove stvari, bićemo gore samo dva - tri dana dok ovo ludilo prođe..." rekla je mirno, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.

 

Trenutak za nostalgiju: Šta smo sve skupljali kao deca! (FOTO)

 

Ušla sam u sobu i iz gomile stvari uzela malog žutog zeca, nije mi tada bio čak ni omiljena igračka, ali je zato godinama koje su usledile bio moja jedina igračka...

 

Sele smo u kola i krenule u planinu (po tadašnjoj logici, rat neće doći do planine). Mama je od svega napravila avanturu, kao da idemo u najobičniju posetu kod dede.

 

Tata je ostao da "brani" kuću, golih ruku, praznih misli, sa ogromnim strahom i naravno, izgubljen... Nije je odbranio, još stoji tamo, sama, bez smeha i uspomena.

 

Kući se više nismo vratili...

 

Tog dana sam dobila jedno novo ime - izbeglica. Ne pada mi teško. Toliko godina ga nosim da se na neki način ponosim njime.

 

Zbog tog imena i danas sve moje stvari staju u tačno dve torbe. Više mi ne treba. Uspomene čuvam u mislima, ne u stvarima...

 

Rat nam nije uzeo samo kuću: ja nemam prijatelje sa kojima sam se družila još od vrtića, nemam prve fotografije kada sam imala godinu, dve.... Imam samo jednog žutog zeca kojeg sam sačuvala i dala svom detetu...

 

Umro je bolestan i sam, daleko od svih: Pismo deke otkrilo kobnu grešku svih nas i rasplakalo svet!

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...