"Deda Mraze, ja tebe stvarno volim iako te nisam videla nikada, ali mamu sam videla kad sam bila mnogo mala i ne sećam je se baš dobro, a volim je više od tebe. Volim je najviše na svetu.
Ja se zovem Milica i idem u prvi razred. Živim u Beogradu sa ljudima koji me vole i imam mnogo drugara sa kojima provodim vreme u igri. Već dugo, svake Nove godine, ja tebe čekam da mi doneseš neki poklon, ali te nisam nikad videla. Uvek zaspim kada mi ti dolaziš i ja ujutru nađem lepe stvari koje si mi ostavio.
Moram nešto da ti kažem jer mislim da jedino ti možeš da mi pomogneš...
Već dugo sam tužna i neraspoložena zbog moje mame. Ja se nje ne sećam baš dobro, ali kada odem kod mog druga Nemanje, nama njegova mama pravi sendviče, sok i kolače i svašta dok mi gledamo crtane. Meni je njegova mama baš dobra, ali ja bih da imam jednu mamu samo za sebe, baš kao Nemanja. Mislim da svi treba da imaju bar jednu mamu.
Zastaće vam knedla u grlu: Priča zbog koje se cela Srbija stidi!
Ne bih da ti oduzimam mnogo vremena jer znam da si ti zauzet. Znam da ima zahtevne dece kao što sam ja, ali ću te zamoliti da mi za ovu Novu godinu ne donosiš lutke, haljine i čokolade. To mogu sama da kupim u prodavnici.
Želim da mi dovedeš mamu kao poklon. Ona se nigde ne prodaje. Želim mamu, ali onu moju, lepu. Uvek nasmejanu i raspoloženu za mene.
Ako možeš to da mi pokloniš, ne moraš više nikada ništa da mi doneseš. Ne tražim puno, pa ako možeš da mi ispuniš želju, bila bih ti mnogo zahvalna.
Hvala ti unapred,
Milica iz Beograda"
Umro je bolestan i sam, daleko od svih: Pismo deke otkrilo kobnu grešku svih nas i rasplakalo svet!
