Zašto su žene najsrećnije tek posle 50. godine: Razlog nema veze ni sa mužem ni sa decom

Mnoge žene tek nakon pedesete godine počinju da osećaju slobodu o kojoj su tokom mladosti mogle samo da maštaju. Iako se često veruje da ženska sreća zavisi od skladnog braka, uspešne dece ili materijalne sigurnosti, jedan od najvažnijih razloga zbog kojih se žene u zrelijim godinama osećaju zadovoljnije krije se u potpuno drugačijem odnosu prema sebi.

I nije reč samo o tome što su deca odrasla, što su profesionalne obaveze možda manje zahtevne ili što je život postao predvidljiviji. Za mnoge žene najveća promena događa se iznutra, gotovo neprimetno, onda kada prestanu da osećaju potrebu da svima dokazuju koliko vrede.

Psiholozi ukazuju na to da se način na koji ljudi doživljavaju sebe, svoje odnose i životne prioritete može menjati s godinama. Istraživanja o emocionalnom blagostanju takođe pokazuju da pojedini aspekti emocionalne stabilnosti mogu da se poboljšaju tokom starenja, mada to ne znači da su sve žene posle pedesete srećnije nego ranije.

Ipak, postoji nešto što mnoge žene u ovom životnom periodu prepoznaju kao dragoceno iskustvo: konačno prestaju da žive prema tuđim očekivanjima.

Godinama su pokušavale da budu sve svima, a onda su shvatile da ne moraju

Od najranijeg detinjstva mnoge devojčice odrastaju uz poruke da treba da budu pristojne, pažljive, vredne, požrtvovane i spremne da razumeju druge. Kasnije se tim očekivanjima pridružuju nova: da budu dobre supruge, posvećene majke, uspešne na poslu, negovane, nasmejane i sposobne da bez mnogo žaljenja usklade sve obaveze.

U takvom načinu života sopstvene potrebe neretko završavaju na poslednjem mestu.

Žena koja čitav dan provede ispunjavajući tuđe zahteve često tek uveče, kada svi zaspu, dobije nekoliko trenutaka za sebe. Čak i tada može da oseća krivicu što nije uradila još nešto, nekoga pozvala ili završila obavezu koju je odložila.

Godinama se tako stvara navika da se sopstvena vrednost meri zadovoljstvom drugih ljudi.

Međutim, u zrelijim godinama kod nekih žena dolazi do značajnog preokreta. Počinju da shvataju da nije njihova odgovornost da svima bude dobro, da ne mogu da spreče svako razočaranje i da tuđe nezadovoljstvo ne mora automatski da znači njihov neuspeh.

Tada se menja i način na koji donose odluke. Umesto pitanja „Šta će drugi misliti?“, sve češće se pojavljuje mnogo važnije: „Da li ja ovo zaista želim?“

Najveća sloboda dolazi kada žena prestane da se plaši tuđeg mišljenja

U mladosti se ogromna količina energije može potrošiti na pokušaje da se ostavi dobar utisak.

Kako izgledamo? Da li smo dovoljno uspešne? Da li nas drugi poštuju? Jesmo li se ugojile? Da li je neko pogrešno protumačio naše reči? Zašto nas određena osoba ne voli?

Takva pitanja mogu godinama da oblikuju ponašanje, a da žena toga nije ni svesna.

Posle pedesete, međutim, mnoge počinju drugačije da gledaju na tuđe procene. Ne zato što postaju ravnodušne prema ljudima, već zato što jasnije razlikuju mišljenja koja su im važna od onih koja ne zaslužuju njihovu pažnju.

Žena koja je nekada satima razmišljala o nečijem neprijatnom komentaru sada možda samo slegne ramenima. Ona koja je pristajala na druženja koja joj ne prijaju sve lakše izgovara da želi da ostane kod kuće. Ona koja je godinama pokušavala da se dopadne svima počinje da prihvata da je to nemoguć zadatak.

Upravo to oslobađanje od neprestane potrebe za odobravanjem može da donese ogromno psihološko rasterećenje.

Jer kada čovek više ne pokušava da kontroliše kako ga svi doživljavaju, ostaje mu mnogo više energije za život koji zaista želi.

Posle 50. žene sve češće biraju mir umesto dokazivanja

Jedna od važnih promena koje mogu da prate zrelije godine jeste drugačiji odnos prema sukobima.

Ono što je nekada delovalo kao pitanje ponosa, kasnije može postati potpuno nevažno. Potreba da se u svakoj raspravi bude u pravu, da se objasni svaka odluka ili da se svima dokaže sopstvena dobronamernost postepeno gubi snagu.

To ne znači da žene postaju pasivne ili da odustaju od svojih stavova. Naprotiv, neke upravo tada prvi put počinju jasno da postavljaju granice.

Razlika je u tome što više ne žele da troše vreme na odnose u kojima stalno moraju da se pravdaju, nadmeću ili dokazuju.

Umesto velikog broja površnih poznanstava, prednost daju ljudima uz koje mogu da budu opuštene. Umesto iscrpljujućih razgovora, biraju one posle kojih se osećaju bolje. Umesto potrebe da svuda budu prisutne, počinju da cene zadovoljstvo koje donosi mirno popodne provedeno po sopstvenoj želji.

Psihološka teorija socioemocionalne selektivnosti objašnjava da ljudi, kako postaju svesniji ograničenosti vremena, često počinju više da vrednuju emocionalno značajne odnose i iskustva.

Drugim rečima, nije nužno da im je potrebno više stvari da bi bile srećne. Ponekad im je potrebno manje onoga što ih iscrpljuje.

Više ne žele da budu savršene i upravo tada počinju da uživaju

Mnoge žene godinama žive pod pritiskom da moraju da izgledaju mlađe, budu vitkije, imaju uredniju kuću, bolji posao ili uspešniju porodicu.

Uvek postoji nešto što bi, prema društvenim merilima, trebalo popraviti.

Ali zrelost nekim ženama donosi sposobnost da svoje nesavršenosti posmatraju sa mnogo više razumevanja.

Bore više ne moraju da budu neprijatelji, kilogram viška ne mora da pokvari dan, a neostvareni plan ne mora da znači da je život promašen.

Žena koja je u tridesetim godinama osećala nelagodnost kada izađe iz kuće bez šminke, u pedesetim možda prvi put bez razmišljanja odlazi u šetnju potpuno prirodna. Ona koja je nekada organizovala porodična okupljanja do iscrpljenosti sada može da odluči da je sasvim dovoljno pripremiti jednostavan ručak.

Naravno, nisu sve žene oslobođene pritiska izgleda i društvenih očekivanja nakon pedesete. Ali one koje uspeju da razviju više samoprihvatanja često otkrivaju koliko je naporno bilo stalno težiti nedostižnoj slici savršenstva.

I koliko zadovoljstva donosi jednostavna pomisao: „Dovoljna sam upravo ovakva kakva jesam.“

Konačno imaju hrabrosti da urade ono što su godinama odlagale

Pedesete se često predstavljaju kao period u kojem se život polako smiruje, ali za mnoge žene one mogu biti početak potpuno novog poglavlja.

Neke tada prvi put putuju same, upisuju kurs stranog jezika, počinju da slikaju, menjaju posao ili se vraćaju interesovanjima koja su godinama potiskivale.

Druge otkrivaju zadovoljstvo u mnogo jednostavnijim stvarima: dugim šetnjama, knjigama, baštovanstvu, razgovorima sa prijateljicama ili jutarnjoj kafi koju više ne moraju da popiju na brzinu.

Ono što povezuje ova iskustva nije veličina promene, već osećaj da imaju pravo na sopstvene želje.

Žena koja je decenijama donosila odluke vodeći računa o potrebama čitave porodice može tek tada početi ozbiljno da razmišlja o tome šta nju ispunjava.

A ponekad je upravo mogućnost da sama raspolaže svojim vremenom važnija od bilo kakvog velikog životnog uspeha.

Sreća više ne zavisi od toga da li je neko drugi zadovoljan

Možda najvažnija promena nastaje onda kada žena prestane da poistovećuje sopstvenu sreću sa raspoloženjem ljudi koje voli.

To ne znači da joj muž, deca, prijatelji ili porodica postaju manje važni. Ljubav i bliskost i dalje mogu da budu među najvećim izvorima zadovoljstva.

Ali žena počinje da razume da ima pravo da bude srećna čak i kada drugi prolaze kroz svoje probleme, da ne mora da rešava svaku porodičnu nesuglasicu i da njene potrebe nisu manje vredne samo zato što je neko drugi glasniji u izražavanju svojih.

Ona može da bude brižna majka, a da ne kontroliše svaki korak odrasle dece. Može da voli supruga, a da ima sopstvene prijatelje, interesovanja i planove. Može da bude posvećena porodici, a da istovremeno ne odustaje od sebe.

Takav odnos prema životu ne nastaje automatski sa pedesetim rođendanom. On je često rezultat dugog iskustva, preispitivanja, razočaranja, ali i postepenog razvijanja samopouzdanja.