- Kler dovodi dečka Stevena da upozna njenu četvorogodišnju ćerku Lusi, ali on prepoznaje devojčicu i prekida vezu.
- Ispostaviće se da su im se putevi isprepletali mngo pre nego što su uplovili u ljubavnu vezu.
Moj dečko je znao da imam ćerku još mnogo pre nego što je naša veza postala ozbiljna. Čak joj je kupovao poklone, a da je nikada nije upoznao. Kada sam ih konačno upoznala, njegova reakcija me je ostavila bez teksta.
Zovem se Kler, imam 32 godine i četvorogodišnju ćerku po imenu Lusi. Od njenog oca Marka razvedena sam već dve godine. Od tada sam veoma oprezna kada je reč o muškarcima koje puštam u život svoje ćerke.
Kada sam počela da se viđam sa Stevenom, tridesetpetogodišnjim muškarcem koji je radio za veliku kompaniju u našem gradu, ispričala sam mu za Lusi već na našem prvom sastanku. Činilo se da mu to uopšte ne smeta. Štaviše, rekao mi je da voli decu i da se nada da će jednog dana osnovati sopstvenu porodicu.
Steven je bio pažljiv, strpljiv i iskreno dobar čovek. Tokom naredne godine naša veza je postajala sve ozbiljnija. Prvi put posle razvoda mogla sam da zamislim kako sa nekim gradim zajedničku budućnost. Ali postojala je jedna stvar koju još nisam uradila. Još ga nisam upoznala sa Lusi.
Nisam želela da se moja ćerka veže za nekoga ko možda neće ostati u našem životu. Steven je to razumeo i nikada nije vršio pritisak na mene.
Nakon što smo proslavili prvu godišnjicu naše veze, konačno sam odlučila da je došlo vreme. Pozvala sam ga na večeru i provela celo popodne pripremajući Lusi za njihov prvi susret. Steven je stigao sa umotanim poklonom u rukama, nasmešio mi se i zakoračio u hodnik. A onda je Lusi dotrčala iza ugla. Stevenu je kutija ispala iz ruku.
„O, ne“, prošaputao je. „Ja je poznajem.“
Na trenutak sam pomislila da sam ga pogrešno čula.
„Kako to misliš da je poznaješ?“
Nije odgovorio. Pogled mu je bio prikovan za Lusi, koja se zaustavila pored moje noge. Nosila je plavu letnju haljinicu koju je sama izabrala i dve pletenice za čije mi je pletenje trebalo pola sata.
„Mama“, prošaputala je, „jesam li nešto pogrešno uradila?“
„Nisi, dušo.“ Sagnula sam se i zagrlila je. „Idi, molim te, proveri gde su ti bojice. Odmah ću doći.“
Još jednom je pogledala Stevena pre nego što je polako otišla u dnevnu sobu. Uspravila sam se.
„Plašiš me.“
Steven se naslonio na zid. Bio je toliko bled da sam se zapitala da li će se svakog trenutka onesvestiti.
„Ko je njen otac?“, upitao je.
„Znaš da sam razvedena.“
„Znam. Kako se zove?“
„Mark. Zašto?“
„Mogu li da vidim njegovu fotografiju?“
„Stevene, objasni mi šta se dešava.“
„Molim te. Samo mi je pokaži.“
Glas mu je zvučao toliko slomljeno da sam izvadila telefon i pronašla fotografiju na kojoj Mark drži Lusi u naručju na njenoj proslavi trećeg rođendana. Steven ju je nekoliko sekundi posmatrao.
„Nije on“, rekao je.
„Ko nije?“
Pogledao je prema dnevnoj sobi, odakle se čulo kako Lusi tiho peva.
„Moram nešto da ti pokažem.“
Drhtavim prstima prelistavao je fotografije na telefonu, a zatim mi ga je pružio. Na slici su bila dva mladića koja su stajala pored ribarskog čamca. Jedan od njih bio je očigledno Steven, iako je izgledao mnogo mlađe. Drugi je imao tamnu kosu, sivozelene oči i mali ožiljak na gornjem delu levog uha. Poznavala sam to lice. Odjednom mi se učinilo da je u kuhinji postalo nepodnošljivo vruće.
„Odakle ga poznaješ?“, upitala sam.
„To je moj brat Nejtan.“
Čvrsto sam se uhvatila za ivicu stola. Steven je posmatrao kako mi se izraz lica menja.
„Prepoznaješ ga.“
Htela sam da kažem „ne“. Bilo bi tako lako da još minut duže nastavim da lažem. Umesto toga, prošaputala sam:
„Poznavala sam ga davno.“
Steven je zatvorio oči.
„Nejtan je umro pre tri godine“, rekao je. „Lusi izgleda potpuno isto kao on. Oči. Čak i oblik lica.“
Steven je napravio korak unazad.
„Da li ste vas dvoje bili u vezi?“
Nisam mogla da odgovorim.
„Molim te, nemoj da me teraš da te pitam dva puta.“
„Jesmo“, rekla sam.
Pokrio je usta rukom. Kada je ponovo progovorio, glas mu se jedva čuo.
„Koliko Lusi ima godina?“
„Četiri.“
„A kada joj je rođendan?“
Rekla sam mu datum. U sebi je računao, a onda odmahnuo glavom.
„Ne mogu ja ovo.“
„Stevene, čekaj.“
„Moram da idem.“
„A šta je sa večerom? Šta je sa Lusi?“
Izgledao je zaista očajno.
„Žao mi je. Nisam ni trebao da dođem.“
Uzeo je ključeve i izašao, ostavljajući umotani poklon na podu. Trenutak kasnije pojavila se Lusi.
„Je li moj novi prijatelj otišao kući?“
Kleknula sam pored nje, boreći se sa suzama.
„Jeste, dušo.“
„Je li to bilo zbog mene?“
„Nije. Nisi ništa pogrešno uradila.“
Pogledala je poklon na podu.
„Može li da dođe neki drugi put?“
Nisam znala šta da joj odgovorim.
Dugo čuvana tajna
Pre pet godina moj brak sa Markom počeo je da se raspada. Jedne večeri Mark mi je rekao da više nije siguran da li me voli. Spakovala sam torbu i preselila se u gostinsku sobu svoje prijateljice Rejčel. Dva meseca kasnije Rejčel me je nagovorila da odem na rođendansku zabavu u jedan bar u centru grada. Tamo sam upoznala Nejtana.
Razmenili smo brojeve telefona. Tokom narednih nekoliko nedelja izašli smo nekoliko puta. Nejtan mi je ispričao da popravlja industrijsku opremu i da se tek nedavno vratio u grad. Rekao je da mu porodica živi u blizini, mada nikada nisam upoznala nijednog člana njegove porodice.
Znao je da sam, pravno gledano, još uvek bila u braku. Ja sam znala da još nisam spremna da nekome obećam zajedničku budućnost.
A onda me je Mark zamolio da se nađemo. Rekao je da je počeo da ide na terapiju. Želeo je još jednu priliku. Razgovarali smo satima i prvi put posle nekoliko meseci činilo se da je zaista spreman da me sasluša.
Rekla sam Nejtanu da ću pokušati da spasem svoj brak. Bio je razočaran, ali se nije protivio.
„Nadam se da ćeš pronaći ono što tražiš“, rekao mi je.
Bio je to poslednji put da sam ga videla. Nekoliko nedelja kasnije Mark i ja smo ponovo počeli da živimo zajedno. Nedugo zatim saznala sam da sam trudna. Marku nikada nisam ispričala za Nejtana. Rastali smo se, a ja sam sebe ubedila da je sve što se dogodilo tokom tih nekoliko nedelja ostalo u prošlosti.
Mark je znao da sam se viđala sa nekim drugim, ali mu nikada nisam rekla njegovo ime. Mislila sam da je naša mala porodica konačno pronašla svoj put. A sada sam sedela u kuhinji, dok mi je Stevenova fotografija i dalje bila urezana u sećanje.
Postojalo je još nešto što nikome ranije nisam rekla. Još ranije sam počela da razmišljam o tome ko je zaista Lusin otac. Mark je imao smeđe oči. Moje su bile plave. Lusi je imala neobičnu sivozelenu boju očiju.
Znala sam da boja očiju sama po sebi nije dovoljna da bilo šta dokaže, ali ta misao mi je već prolazila kroz glavu. I vremenski okviri su se poklapali. Mark i ja smo se pomirili otprilike u vreme kada sam se poslednji put videla sa Nejtanom.
Steven te večeri nije odgovarao na moje pozive. Sledećeg jutra poslao mi je poruku.
„Moramo da razgovaramo, ali ne pred Lusi.“
Sastali smo se u mirnom parku dok je Lusi bila u vrtiću. Steven je sedeo na drugom kraju klupe. Ispod očiju imao je tamne podočnjake.
„Dugujem ti izvinjenje što sam jednostavno otišao“, rekao je.
„Uplašio si je.“
„Znam. Sramota me je zbog toga.“
Pitala sam ga kako je prepoznao Nejtana u Lusi. Izvadio je staru fotografiju iz novčanika. Nejtan je imao oko pet godina i smejao se, a nedostajao mu je jedan prednji zub. Sličnost u tom uzrastu toliko me je pogodila da mi se steglo grlo.
„Nejtan i ja smo bili veoma bliski“, rekao je Steven.
Dodao je: „Bio je dve godine mlađi od mene, ali smo gotovo sve radili zajedno.“
„Šta mu se dogodilo?“
Steven je pogledao svoje ruke.
„Poginuo je kada je vozač na seoskom putu prešao u suprotnu traku. Nejtan se upravo vraćao kući s posla.“
„Žao mi je.“
„Tek sam počeo ponovo da se osećam normalno kada sam upoznao tebe.“
Duboko je udahnuo.
„Nije mi pričao sve o svom ljubavnom životu. Ali sećam se da je jednom rekao da se osoba koja mu se dopada vraća svom mužu.“
Osetila sam kako mi obrazi gore.
„To sam bila ja.“
Steven je klimnuo glavom.
„A onda sam video Lusi.“
„Stevene, mi čak ni ne znamo da li je Nejtan njen otac.“
„Upravo tako. Zato ne mogu da se pretvaram da smo običan par dok ovo ne razjasnimo.“
Posegnula sam za njegovom rukom. Nežno ju je povukao.
„Mnogo mi značiš“, rekao je. „Mislio sam ozbiljno u svemu što sam govorio o našoj zajedničkoj budućnosti. Ali ako je ona Nejtanova ćerka, onda je moja bratanica.“
„A ako nije?“
Zagledao se u jezerce.
„Ne znam. Trenutno te gledam i mislim na svog brata, i ne znam šta da osećam.“
Oči su mi se napunile suzama.
„Znači, raskidaš sa mnom?“
„Mislim da moram.“
Rekao je to tiho, što je nekako bolelo još više. Htela sam da mu kažem da nismo uradili ništa pogrešno time što smo počeli da se viđamo. Niko od nas nije znao za tu povezanost. Ali kada sam mu pogledala lice, shvatila sam da mu je potrebna distanca.
Pre nego što smo se rastali, postavio mi je još jedno pitanje.
„Hoćeš li saznati istinu? Ne zbog mene. Zbog Lusi.“
Obećala sam mu da hoću. Tog vikenda pozvala sam Rejčel. Ona je bila jedina osoba koja je znala da sam se viđala sa Nejtanom, mada čak ni njoj nisam rekla njegovo prezime. Kada sam joj ispričala šta se dogodilo, rekla je:
„O, Kler.“
Taj poseban ton njenog glasa nisam čula još od vremena kada sam se uselila u njenu gostinsku sobu.
„Znam“, rekla sam.
„Da li Mark zna?“
„Još ne.“
„Hoćeš li mu reći?“
„Moram da mu kažem. Ali prvo želim da znam šta tačno treba da mu kažem.“
Rejčel je zaćutala.
„Nemoj da koristiš rezultat testa kao još jedan izgovor da izbegneš taj razgovor.“
DNK test
Mrzela sam to što je bila u pravu. Stevenovi roditelji su oboje još bili živi. Pristao je da ih pita da li bi bili spremni da učestvuju u testiranju. Dva dana kasnije pozvala me je njegova majka.
„Ja sam Patriša“, rekla je. „Steven nam je ispričao za Lusi.“
Izvinila sam se, iako nisam bila sigurna zbog čega se zapravo izvinjavam.
„Molim te, nemoj to da radiš“, rekla je. „Ako postoji makar i najmanja mogućnost da je ona njegova ćerka, želimo da znamo.“
Patriša i njen suprug Robert pristali su da pošalju uzorke u akreditovanu laboratoriju za testiranje srodstva. Uzela sam uzorak Lusine DNK nežnim brisom unutrašnje strane obraza. Objasnila sam joj da nam lekar pomaže da saznamo nešto više o našoj porodici. Bilo joj je smešno što je bris golica. Posle toga sam otišla kući i plakala u kupatilu.
Mark je te nedelje dva puta došao po Lusi. Slao mi je fotografije na kojima jede palačinke i pravi tvrđavu od ćebadi u njegovom stanu. Svaka fotografija izazivala je u meni osećaj krivice. Nije imao pojma kakvu poruku čekam.
Rezultati su stigli u četvrtak ujutru. Sedela sam za kuhinjskim stolom pre nego što sam otvorila zaštićeni izveštaj. Testom je upoređena Lusina DNK sa DNK oba Nejtanova roditelja. U zaključku je pisalo da rezultati snažno podržavaju pretpostavljenu vezu između bake i deke i unuke.
Rezultati su jasno potkrepili ono čega sam već počela da se plašim i što sam naslućivala: Nejtan je gotovo sigurno bio Lusin biološki otac.
Prvo sam pozvala Stevena. Odmah se javio.
„Kler?“
„Potvrđeno je.“
Nije rekao ništa.
„Stevene?“
„Čuo sam te.“
Glas mu je pukao.
„Ona je Nejtanova mala devojčica.“
„Znači, ona je tvoja bratanica.“
Naglo je izdahnuo i čula sam kako počinje da jeca. Posle nekog vremena rekao je:
„Mama i tata će sigurno želeti da je upoznaju.“
„Znam. Ali prvo moram da razgovaram sa Markom.“
„Naravno.“
Pre nego što je prekinuo vezu, dodao je:
„Hvala ti što si otkrila istinu.“
Mark je došao sledeće večeri, nakon što je Lusi zaspala. Zamolila sam majku da ostane gore sa njom jer nisam želela da Lusi čuje svađu. Mark je sedeo na kauču i gledao kako vrtim burmu koju sam ponekad i dalje nosila na lančiću.
„Kler, šta se dešava?“
Sela sam naspram njega.
„Sećaš li se vremena kada smo bili razdvojeni?“
Lice mu se ukočilo.
„Da.“
„Tada sam imala nekog drugog. Zvao se Nejtan.“
Mark je ćutao.
„Nikada ti nisam rekla njegovo ime. A postoji još nešto.“
Ispričala sam mu o Stevenu, fotografiji, testu i rezultatima. Kada sam završila, Mark je zurio u pod.
„Reci nešto“, prošaputala sam.
Odmahnuo je glavom.
„Ne znam šta da kažem.“
„Toliko mi je žao.“
Podigao je pogled.
„Da li si znala?“
„Nisam. Sumnjala sam da je to moguće, ali nisam znala.“
Izraz lica mu se promenio.
„Sumnjala si?“
Klimnula sam glavom.
„Od kada?“
„Otkako je bila beba.“
Ustao je tako naglo da se kauč zatresao.
„Četiri godine, Kler?“
„Plašila sam se.“
„Čega? Da ćeš me izgubiti? Pa mi smo se već razveli kada je ona napunila dve godine.“
„Plašila sam se da ću te povrediti. Da ću povrediti Lusi.“
Kratko se nasmejao, ali u tom smehu nije bilo nimalo veselja.
„Stalno ponavljaš da si se plašila, kao da to sve objašnjava.“
„Ne objašnjava.“
Hodao je tamo-amo pored prozora.
„Da li si mislila da je neću voleti?“
„Ne.“
„Zato što je volim. Ona je moja ćerka. Bio sam tu kada se rodila.“
Oči su mu se napunile suzama.
„Znam.“
Prislonio je dlan na staklo. A onda je rekao nešto što nisam očekivala.
„I ja sam mislio da možda nije moja.“
„Šta?“
„Nakon što se rodila, ponovo sam sve proračunao. Znao sam da smo se tek bili pomirili. Znao sam da si se viđala sa nekim drugim.“
„Zašto me nisi pitao?“
„Zato što sam se plašio odgovora.“
Okrenuo se prema meni.
„Gledao sam je u bolnici. Bila je tako sićušna. Pomislio sam: šta god da se dogodilo, ja sam njen otac.“
Nisam mogla da prestanem da plačem.
„Ali trebalo je da mi kažeš“, rekao je. „Trebalo je da mi dozvoliš da sam odlučim kada bih znao istinu.“
„U pravu si.“
Ponovo je seo, potpuno iscrpljen.
„Da li Steven želi da je odvede?“
„Ne. Želi da upozna svoje roditelje kada ona bude spremna.“
Mark je polako klimnuo glavom.
„Onda moramo pažljivo da pristupimo svemu ovome. Ona ne zaslužuje da je odrasli vuku na različite strane.“
Prvi put te večeri osetila sam da ponovo mogu da dišem.
Naredni meseci bili su komplikovani. Mark i ja smo razgovarali sa porodičnim savetnikom o tome kako da Lusi objasnimo ko je njen biološki otac, a da se ona ne oseti kao da je izgubila oca koji ju je oduvek odgajao.
Patriša joj je napisala pismo koje smo sačuvali za kasnije. Robert je pronašao Nejtanove dečje crteže i fotografije.
Jedne nedelje Mark i ja smo sedeli sa Lusi za njenim malim žutim stolom. Rekli smo joj da porodice mogu nastati na različite načine. Objasnili smo joj da će Mark uvek biti njen tata. Međutim, postojao je još jedan čovek, Nejtan, koji je pomogao da dođe na svet, ali je umro ne saznavši da ima ćerku.
Lusi je na trenutak razmislila.
„Znači, imam jednog tatu i jednog Nejtana?“
„Da“, rekla sam.
„Da li je Nejtan voleo mačke?“
Nasmejala sam se kroz suze.
„Mislim da jeste.“
Nastavila je da crta. Nekoliko nedelja kasnije dogovorili smo se da se kratko sastanemo u botaničkoj bašti. Steven je došao sa Patrišom i Robertom. Brinula sam se da će Lusi biti stidljiva, ali Patriša se sagnula do nje i pohvalila ljubičastog leptira na njenom rancu. Robert joj je pokazao fotografiju Nejtana kako drži potpuno blatnjavo štene. Lusi se zahihotala.
„Ovo je baš smešan pas.“
„I te kako je bio“, rekao je Robert.
Steven je stajao malo po strani sve dok mu Lusi nije prišla i stidljivo mu pokazala leptira na svom rancu. Steven i ja smo se posle toga našli na kafi.
„Drago mi je što ona ima tebe“, rekla sam mu.
Mešao je kafu kašičicom.
„I dalje mi mnogo značiš, Kler.“
„I ti meni.“
„Ali ne mogu da zamislim da ponovo budemo kao nekada. Na svakom porodičnom rođendanu, pri svakoj poseti mojim roditeljima, postavljalo bi se pitanje kako smo se upoznali. Ne mislim da bi se iko od nas osećao prijatno zbog toga.“
„I ja tako mislim.“
Neko vreme smo sedeli u tišini. A onda se nasmešio.
„Prijatelji?“
„Prijatelji.“
Prošlog meseca Lusi je pozvala Patrišu, Roberta i Stevena na proslavu svog petog rođendana. Mark je pomagao da okačimo ukrase. Robert je doneo igračku u obliku ribarskog čamca jer je Nejtan mnogo voleo vodu. U jednom trenutku Lusi je sedela između Marka i Stevena i objašnjavala im pravila igre koju je sama izmislila. Mark je uhvatio moj pogled preko sobe. Nasmešio se.
To nije bio život kakav smo oboje zamišljali kada se Lusi rodila. Steven neće postati moj muž. Mark i ja se nećemo ponovo pomiriti. Nejtan nikada neće upoznati ćerku čije lice toliko liči na njegovo. Ali Lusi je dobila još ljudi koji je vole, a da od nje niko ne traži da bira između njih. Kasnije te večeri pokazala je na fotografiju Nejtana koju smo stavili u njenu kutiju uspomena.
„Mama, da li je bio dobar čovek?“
Pomislila sam na mladog čoveka koji me je slušao kada sam bila usamljena i poželeo mi sve najbolje kada sam odlazila.
„Da, dušo. Bio je.“
Stavila je fotografiju ispod jastuka, a zatim me upitala da li tata može da je odvede na klizanje u subotu.
„Naravno“, odgovorila sam.
Ovog puta, konačno, nisam morala da se plašim onoga što bi istina mogla da promeni. Najzad smo dozvolili Lusi da upozna celu svoju porodicu, korak po korak.
