Najbolji prijatelj mog muža ponudio se da vozi našu 16-godišnju ćerku na časove baleta: 3 nedelje kasnije njena instruktorka mi otkriva nešto jezivo

Moja šesnaestogodišnja ćerka bila je presrećna kada se najbolji prijatelj mog supruga ponudio da je vozi na časove baleta. Međutim, već posle nekoliko nedelja, prestala je da priča o plesu i počela da se povlači od mene. Mislila sam da je u pitanju samo tinejdžerska ćudljivost, sve dok se nisam nenajavljena pojavila u njenom studiju i saznala nešto što me je ostavilo bez teksta.

„Šutnućeš frižider”, upozoravala sam je.

„Neću. Moram da budem disciplinovana, pa moram da kontrolišem svoje pokrete.”

Išla je na časove za početnike, ali nismo mogli da priuštimo da nastavi sa njima. Vežbala je uz pomoć video-lekcija i knjiga iz biblioteke, štedeći novac koji je dobijala za rođendane kako bi kupila patike za ples.

Zatim je, prošle jeseni, dobila mesto u naprednom programu za tinejdžere u jednom uglednom studiju, zajedno sa stipendijom koja je pokrivala veći deo školarine.

Uletela je kroz ulazna vrata, mašući telefonom. „Mama! Primili su me!”

Pročitala sam imejl dva puta pre nego što sam je zagrlila. „To je neverovatno, dušo.”

„Mogu li da idem? Molim te, reci da.”

Želela sam to. Problem je bio kako je odvesti tamo. Studio je bio udaljen pedeset minuta vožnje automobilom, ili dve vožnje autobusom. Časovi su se završavali posle osam uveče. Skot i ja smo oboje radili do kasno. Ja sam radila kao administrator u bolnici, a on je nadgledao gradilišta.

„Smislićemo već nešto”, obećala sam.

Odri je osetila moje oklevanje.

„Uvek to kažeš.”

„Zato što tako i mislim.”

„A zašto onda izgledaš zabrinuto?”

Nisam imala dobar odgovor koji je ne bi razočarao. Dve nedelje smo tražili od kolega i komšija da nas povezu, ali niko nije mogao da pokrije sve tri večeri. Odri je svakodnevno proveravala rok za prijavu. Za nedeljnom večerom, ponovo je pitala.

„Ako krenem ranijim autobusom, mogu da sačekam unutra do početka časa.”

„Problem je povratak kući”, rekla sam. „Žao mi je, dušo. Bez bezbednog načina da odeš tamo i vratiš se, moram da kažem ne.”

„Tata?”

Skot je uzdahnuo. „Mama je u pravu.”

Odri je oborila pogled ka svom tanjiru.

Naš prijatelj Derek, koji je došao na večeru, oglasio se sa drugog kraja stola.

„Zašto mene niko ne pita?”

Skot se nasmejao. „Da te pita šta?”

„Da je vozim. Moja kancelarija je u istoj ulici gde i studio.”

Trepnula sam. „Tri puta nedeljno?”

„Mogu da organizam svoja popodneva. Pokupiću je posle škole, završiti papirologiju dok ona pleše, a zatim je vratiti kući.”

Pomoć najboljeg prijatelja

Derek i Skot su bili najbolji prijatelji još od srednje škole. Njegova ćerka Mia, koja je Odrinih godina, zajedno sa njom je išla na balet za početnike.

„Zaista bi to uradio?” upitala je Odri.

„Naravno. Neko mora da te odvede do Brodveja.”

Odri je otrčala oko stola i zagrlila ga.

„To je pozorište, Derek.”

„Vidiš? Možda ću zahvaljujući ovome čak postati i kulturniji čovek.”

Kada sam mu zahvalila, samo je odmahnuo rukom.

„Vi ste porodica. Nemojte da pravite od toga nešto čudno.”

Prvih nekoliko nedelja sve je delovalo lakše. Tri popodneva nedeljno, Derek je dolazio po Odri posle škole. Radila je domaći zadatak u studiju dok je on radio u blizini, a on ju je oko devet sati dovezao kući. Uletala bi u kuhinju, mrtva gladna.

„Mama, gledaj ovo.”

„Ne dok nosim ključalu vodu.”

„Spusti je! Ovo će ti se sigurno svideti!”

Objašnjavala mi je neke kombinacije pokreta koje nisam umela ni da izgovorim, pa me je čak i ispravljala kako stojim. Skot ju je snimao dok je vežbala u hodniku.

„Buduća superzvezda”, prokomentarisao je.

„Obriši to”, rekla je Odri, smejući se.

Jedne večeri, Odri je pomenula da Mia nije uspela da uđe u naprednu grupu. 

„Derek kaže da će pokušati ponovo”, rekla je.

„Možda ćete jednog dana nastupati zajedno.”

„Možda”, odgovorila je Odri, bez mnogo oduševljenja.

Kasnije, Derek je primetio: „Deca sebi nameću ogroman pritisak. Potrudi se da Odri shvati kako život nije samo ples.”

Zvučalo je kao sasvim običan roditeljski savet. Do četvrte nedelje, Odri je prestala da nam pokazuje svoje korake. Njene plesne cipele ostajale su zakopčane u torbi. Jela je na spratu. Pretpostavila sam da je iscrpljena.

„Kako je bilo na času?”

„Dobro.”

„Šta ste učili?”

„Svašta.”

Kada je iz studija stigao imejl u vezi sa audicijama za prolećnu priredbu, pitala sam Odri šta je odabrala.

Viljuška joj je stala.

„Ne idem na audiciju.”

„Zašto ne?”

„Nisam spremna.”

Jednom prilikom je vežbala čak i sa uganutim zglobom, sve dok je nisam zaustavila.

„Da li ti je nastavnik rekao nešto?” upitala sam.

Tokom naredne dve nedelje, situacija se pogoršala

„Možda mi se ne podnosi izveštaj svake večeri”, odbrusila je, odnoseći tanjir na sprat.

Kasnije, Skot me je zatekao kako perem sudove.

„Tinejdžeri umeju da budu ćudljivi”, rekao je.

„Odri se nikada ovako nije ponašala.”

„Odrasta.”

Želela sam da mu poverujem.

Tokom naredne dve nedelje, situacija se pogoršala. Kada sam joj ponudila nove baletske patike, odbrusila je: „Možeš li prestati da pokušavaš sve da popraviš?” Izvinila sam se, potpuno zbunjena.

Sledećeg četvrtka, Derek je ušao kolima u naš prilaz baš dok sam iznosila smeće. Odri se nagnula kroz otvoren prozor na vozačevoj strani i čvrsto uhvatila njegov rukav.

„Ali obećao si da ćeš razgovarati s njom”, čula sam je kako govori.

„Odri, ne sada”, odgovorio je Derek.

Primetio me je pre nego što je ona to učinila.

Odri se okrenula, pustila njegov rukav i požurila ka kući.

„Je l' sve u redu?” upitala sam.

„Ma, ništa”, rekao je uz osmeh. „Samo je uznemirena što nismo svratili u restoran brze hrane.”

„Čeka je večera.”

„Onda su svi na dobitku.”

Odvezao se pre nego što sam stigla da pitam bilo šta više.

U kući, Odri je plakala u kupatilu u prizemlju.

„Dušo?”

„Idi.”

„Da li te je Derek uznemirio?”

„Ne!”

„Onda razgovaraj sa mnom.”

Otvorila je vrata, a obrazi su joj bili mokri. „To se tebe ne tiče! Samo me ostavi na miru!“

Nikada mi se tako nije obratila. Povukla sam se u stranu, više šokirana nego ljuta. Te večeri sam zamolila Skota da ispita Dereka.

Otkrivanje gorke istine

„Misliš na svađu u restoranu za vozače?“

„Na to zašto je Odri plakala.“

„Previše tome pridaješ značaja. Poznajem Dereka trideset godina.“

Loše sam spavala. Sledećeg popodneva, zamenila sam smenu i otišla u studio, a da nisam rekla Skotu. Želela sam da razgovaram s Odri nasamo. Stigla sam baš kad se čas završavao. Kroz staklo sam posmatrala plesačice pored šipke. Odri nije bila među njima. Dok su ostali izlazili, prišla mi je žena sa fasciklom u ruci.

„Mogu li vam pomoći?“

„Ja sam Odrina majka. Da li je ona u nekoj drugoj prostoriji?“

Žena se predstavila kao gospođa Alvarez, Odrina nastavnica.

„Vaša ćerka vam ništa nije rekla, zar ne?“

Osmeh joj je nestao s lica. Zatvorila je vrata učionice i okrenula se ka meni.

Stomak mi se stegao.

„Rekla šta?“

Odvela me je u praznu kancelariju.

„Vaša ćerka nije dolazila na časove skoro dve nedelje.“

Zbunjeno sam je gledala. „Pa ona dolazi ovde tri dana nedeljno.“

„U zgradu, da. Ali je prestala da dolazi na časove jer je rekla da vi smatrate da nije dovoljno talentovana.“

Izvadila sam telefon. „Sve vreme sam plaćala školarinu.“

„Ona je i dalje upisana. Mislila sam da joj čuvate mesto“, rekla je gospođa Alvarez.

„Odri je tvrdila da je to bila vaša odluka i preklinjala me da vas ne zovem.“

„Dakle, niste me kontaktirali?“

„Insistirala sam da razgovara s vama, ali ona je tvrdila da vi nećete promeniti mišljenje.“ „Iz škole su slali imejlove prošle nedelje i juče. Nameravala sam da pozovem danas. Trebalo je da pozovem ranije.”

Obe poruke su završile u mom sandučetu za neželjenu poštu. Obaveštenje o priredbi stiglo je sa druge adrese.

„Insistirala sam da razgovara s tobom”, rekla je gospođa Alvarez, „ali ona je tvrdila da nećeš promeniti mišljenje.”

„Da li je imala poteškoća?” upitala sam.

„Imala je tremu pred priredbu, ali je brzo napredovala. Zaslužila je svoje mesto ovde.”

Borila sam se da ne zaplačem. Pitala sam gde je Odri provodila te večeri.

„Ne znam. Videla sam je u holu nekoliko puta, ali se nije vratila na časove.”

Pronašla sam Odri napolju, pored automata za prodaju pića; još uvek je bila u školskoj uniformi. Kad me je ugledala, naglo je ustala, pa joj se piće prosulo.

„Mama? Zašto si ovde?”

„Da te pokupim.”

Pogledala je preko mog ramena.

„Jesi li razgovarala sa gospođom Alvarez?”

„Jesam.”

Lice joj se ukočilo.

„Dakle, sad proveravaš da li zaista ne idem na časove?”

„O čemu ti to pričaš?”

„Više ne želiš da plešem ovde!”

„Ne, Odri. Nikad to nisam rekla.”

„Prestani da lažeš!”

Pokazala sam joj priznanice, poruke i potvrdu o upisu.

„Zašto bih nastavila da plaćam ako želim da odustaneš?”

Kraj prijateljstva zbog ljubomore

Zagledala se u ekran.

„Rekao je da ste se ti i tata složili da nisam spremna.”

„Derek je rekao da niste hteli da odmah saznam.”

Osetila sam kako mi drhte ruke.

„Šta je tačno Derek rekao?”

Ispričala mi je da je on počeo da dovodi u pitanje da li ona može da savlada napredni nivo baleta. Tvrdio je da gospođa Alvarez ima neke zamerke i da sam ga ja zamolila da nastavi da je vozi, kako je ne bismo doveli u neprijatnu situaciju.

„Rekao je da ste se ti i tata složili da još nisam spremna”, prošaputala je. „I da niste hteli da me povredite tako što biste mi to sami rekli.”

Osetila sam mučninu.

„Ali ja sam te stalno pitala za časove”, rekla sam. „Čak sam ponudila da ti kupim nove patike.”

„Znam.” Odri je oborila pogled. „Derek je rekao da osećate krivicu i da ste se pravili da je sve u redu, sve dok sama ne odustanem.”

Osetila sam mučninu.

„Znao je da ćeš mu verovati”, rekla sam.

Odri je klimnula glavom. „Rekao je da ćeš se naljutiti ako te pitam o tome. Mislila sam da mi više uopšte nećeš dozvoljavati da dolazim ovde.”

Pozvala sam gospođu Alvarez. Ona je direktno rekla Odri da ja nikada nisam tražila da ona prestane da dolazi.

„Rekao je da ću, ako nastavim da vežbam, samo delovati očajno.”

Odri je počela da plače.

„Mislila sam da te je sramota od mene.”

Zagrlila sam je.

„Nikada. Ni na trenutak.”

Dok smo se vozile kući, ispričala mi je kako je mnoge večeri provodila sedeći u predvorju studija ili u obližnjem kafiću, radeći domaći zadatak umesto da bude na času.

„Jesi li ga zato juče nešto pitala?”

Klimnula je glavom. „Htela sam da razgovara sa tobom i pita te da li mogu da odem na audiciju. On je stalno ponavljao da moram da prihvatim vašu odluku.”

„Zašto to nisi rekla tati?”

„Rekao je da se tata složio.”

Odri je neprestano proveravala telefon. Na kraju je upitala: „Hoćeš li reći Dereku da sam ti ja rekla?”

„Da”, rekla sam. „Ali nećeš imati nikakvih problema.”

Klimnula je glavom, a zatim prošaputala: „Rekao je da mi u lice uvek govoriš lepe stvari, a da se žališ na mene kada nisam tu.”

Skrenula sam na parking jer više nisam mogla bezbedno da vozim. Kod kuće, Skot je slušao ne prekidajući. Odri nam je pokazala poruke koje joj je Derek slao. Zatim ga je Skot pozvao.

Suočavanje sa istinom

„Moramo da razgovaramo o devojčicama”, rekao je. „Dođite sutra. Povedite Loru.”

Derek je stigao sa suprugom, delujući iznervirano.

„Zar ovo nije moglo da sačeka?”

Stavila sam na sto snimke ekrana koje je Odri napravila. U jednoj poruci je pisalo: „Mama kaže da nema audicija. Ne otežavaj stvari tako što će joj tražiti dozvolu.”

U drugoj je stajalo: „Nastavnica smatra da bi trebalo da se povučeš. Pokušavam da te poštedim.”

Lora ih je polako pročitala.

„Derek, zašto šalješ ovo?”

„Odri je pogrešno shvatila. Samo sam pokušavao da uskladim njena očekivanja.”

Odri se oglasila pored mene.

„Rekao si mi da mama misli da se brukam.”

On se promeškoljio na stolici.

„Dušo, previše si ozbiljno shvatala sve to.”

„Nemoj da je zoveš ’dušo’”, rekla sam.

Lora se okrenula ka njemu.

„Da li je ovo zato što Mija nije primljena?”

Niko nije odgovorio. Zatim je Skot upitao: „Derek?”

„Sve vreme sam mogao da mislim samo na to kako Mija plače nakon što su je odbili.”

Derek se uhvatio za čelo.

„Mija se trudila isto koliko i ona. Vratila se kući slomljena, dok je Odri dobila sve.”

Pogledao je u pod.

„Svaki put kada bi Odri došla kući pričajući o tom programu, jedino što mi je bilo na pameti bila je Mija kako plače nakon što su je odbili.”

„Dakle, kaznio si Odri?” upitala je Lora.

„Nisam nikoga kaznio.”

„Poverila sam ti svoju ćerku.”

„Lagao si je sve dok nije počela da se plaši plesa”, rekao je Skot. „Zbog tebe je propustila nedelje časova.”

Derek je pogledao svog najstarijeg prijatelja.

„Mislio sam da ćeš razumeti.”

Skot je odmahnuo glavom.

„Poverio sam ti svoju ćerku. I učinio si da se plaši da razgovara s nama”, dodao je Skot.

„Izvinićeš joj se. Odmah.” Lora je ustala.

Derek je pogledao Odri.

„Izvini.”

„Zbog čega?” upitala je.

„Zbog laganja. Zbog toga što sam učinio da posumnjaš u sebe.”

Odri nije prihvatila njegovo izvinjenje. Skot mu je rekao da više nije dobrodošao u naš dom. Nakon što su otišli, Skot je seo pored nje.

„Trebalo je da poslušam kada je tvoja mama rekla da nešto nije u redu”, rekao je. „I trebalo je da primetim koliko patiš.”

Odri je obrisala oči.

„Mogu li još uvek da plešem?”

„Videćemo”, rekla sam.

Povratak najvećoj ljubavi - plesu

Te večeri sam pozvala gospođu Alvarez. Audicije za priredbu bile su sledeće nedelje, a Odri je propustila časove koji su joj bili potrebni za pripremu.

„I dalje može da izađe na audiciju”, rekla je gospođa Alvarez. „Pomoći ću joj da nadoknadi propušteno, ali moraće da zasluži svoje mesto kao i svi ostali.”

Kada sam to rekla Odri, ona je izvadila svoje plesne patike iz torbe — prvi put posle nekoliko nedelja. Vežbala je svako veče, a ponekad bi postala toliko frustrirana da bi zaplakala. Skot je prilagodio svoj raspored kako bi mogao da je vozi, a ja sam je vodila na dodatne časove kad god sam mogla.

Nedelju dana kasnije, Odri je izašla na audiciju. Obezbedila je sebi mesto u prolećnoj priredbi. Lora je pozvala nekoliko dana kasnije. Rekla je da Mia nije znala šta je Derek uradio i da je bila užasnuta kada je saznala.

„Mia je uvek želela da Odri bude uspešna”, rekla je Lora. „To je bila Derekova ljubomora, a ne njena.”

Rekla sam joj da je Odri potrebno vreme pre nego što ponovo vidi Miju. Kada je došlo vreme za priredbu, Odri je ponovo plesala po našoj kuhinji. I dalje je osećala tremu pred probe, ali je prestala da krije svoje patike. Uveče, pred sam nastup, zatekla sam je kako čeka blizu vrata sale, pre nego što je otišla iza scene.

„Imaš li tremu?” upitala sam.

„Malo.”

Nekoliko minuta kasnije, Odri je izašla na pozornicu, pod jaka svetla. Popravila je traku na svom kostimu, a zatim mi uputila blag osmeh.

„Mama, gledaj ovo.”

Stegla sam je za ruku.

„Uvek.”

Neposredno pre nego što je muzika počela, pogledom je pretražila prvi red dok me nije pronašla. Nasmešila sam se, a moja ćerka mi je uzvratila osmehom.