Godinama se borila da dovede svoje bliznakinje kući: Osam dana kasnije, dogodilo se nešto nezamislivo - zbog prizora je i iskusnim policajcima pozlilo

Džarmeka „Niki” Vajthed imala je 34 godine kada su joj ćerke oduzele život u Konjersu, 13. januara 2010. godine. Devojčice su imale 16 godina.

Mlada majka i greška koja ju je koštala života

Nikina priča počela je na način koji je bolno uobičajen među stotinama mladih majki.

Imala je samo 18 godina kada su Džas i Tas rođene 27. novembra 1993. godine. Njihov biološki otac otišao je u Kanadu, prepustivši njoj da se sama suoči sa majčinstvom.

Njena najbolja prijateljica, Juka Haris, pamtila je Niki – koja je odrasla bez mnogo stabilnosti i reda – kao „divnu osobu”. Odlučna da se hrabro suoči sa okolnostima i obezbedi sve potrebno svojoj deci, stekla je licencu za kozmetičara, postala frizerka, a kasnije studirala modu na koledžu „Bauder” u Atlanti.

Jedan od predavača pamtio ju je kao osobu punu energije i kao „veoma brižnu majku” prema blizankinjama, koje su tada bile bebe.

Srećom, Niki nije bila sama. U velikoj meri se oslanjala na svoju baku, Delu Frejžer, a devojčice su veći deo detinjstva provele u kući bake Frejžer. Vremenom je Frejžer preuzela sve važniju ulogu u njihovim životima, dok se Niki borila da uskladi obaveze majčinstva sa sopstvenim potrebama mlade žene.

Majka čije je prisustvo u životima ćerki bliznakinja bilo nestalno

Činilo se da taj aranžman dobro funkcioniše za bliznakinje. Pod nadzorom prabake, Džas i Tas su napredovale. Postizale su odlične rezultate u školi, pridružile se izviđačima i odrasle u disciplinovanu decu koja su poštovala društvene norme.

Kako je vreme prolazilo, obe su počele da veruju da im Niki zapravo nije potrebna – ni kao majka, niti uopšte u životu.

Niki je 2007. godine zatražila starateljstvo nad bliznakinjama, želeći da ponovo izgradi porodicu i svoju ulogu majke. Niki je bila odlučna da postane onakva „majka puna ljubavi” kakvom su je opisivali tokom ranih godina devojčica. Zatražila je starateljstvo nad Džas i Tas, uverena da će im povratak kući pružiti novu šansu – svima njima.

Međutim, Nikine nade su je zaslepele pred surovom realnošću. Nije uzela u obzir činjenicu da, uprkos njenim željama i majčinskoj ljubavi, nije zapravo videla bliznakinje onakvima kakve one zaista jesu.

Nije poznavala sopstvenu decu

Frejžer je bila ta koja je odgajila bliznakinje, oblikovala njihove navike i postala autoritet koji su one priznavale. Za Džas i Tas, Niki je bila samo odsutna figura iz detinjstva koja se iznenada vratila zahtevajući poslušnost.

Doživljavale su njenu borbu za starateljstvo kao pokušaj kontrole, a njihov ogorčeni stav već je počeo da prerasta u nešto mnogo opasnije.

Porodica koju je Niki zamišljala nikada se nije ostvarila. Rasprave oko škole, discipline i njenog autoriteta ubrzo su postale deo njihove svakodnevice. Rasprave su zatim prerasle u fizički sukob. Savetovanje nije uspelo da obuzda neprijateljstvo, pa je policija morala da interveniše. Sukob je na kraju stigao do suda za maloletnike.

Zatim je, u junu 2008. godine, još jedan sukob uništio ono malo što je preostalo od njihovog odnosa. Blizankinje su tvrdile da ih je Niki napala. Niki je insistirala na tome da su upravo njene ćerke bile agresori.

Suočen sa dve nepomirljive verzije događaja i situacijom u kući koja je izmicala kontroli, sudija je oduzeo Niki starateljstvo nad Džas i Tas i vratio ih Frejzeru. Drugo razdvajanje je teško pogodilo Niki, ali nije umanjilo njenu odlučnost da ih vrati kući.

Nastavila je da se bori za povratak starateljstva skoro dve godine. Kada je konačno uspela 5. januara 2010. godine, sud je naložio da majka i ćerke žive zajedno tokom probnog perioda od dve nedelje.

Stari sukob se gotovo odmah rasplamsao. Ali ovog puta, Niki je osećala strah.

Istražitelji su kasnije pronašli jeziv zapis nastao otprilike u vreme kada je došlo do premeštaja. Jedna od blizankinja je napisala: „Ako je se sada ne rešimo, zaglavićemo ovde zauvek.”

Samo osam dana nakon što su se devojke po drugi put vratile kući, Niki je izgubila život na svirep način

Prekretnica se dogodila ujutru 13. januara 2010. godine. Džas i Tas su se uspavale i zakasnile u školu. Niki se suočila s njima i jasno postavila pravila: više nisu mogle da rade šta god požele.

Tvrdile su da im je pretila loncem za kuvanje. Ono što je usledilo prenelo se iz kuhinje u dnevnu sobu i preraslo u dugotrajan napad u kojem su korišćeni lonac, kuhinjski nož i crvena vaza.

Iskazi sestara su se razlikovali, ali je svaka od njih priznala učešće. Tas je rekla da je udarila Niki loncem i izbola je.

„Ugrizla me je za grudi”, rekla je Džas za svoju majku, dodajući da ju je Tas zatim izbola. Džas je priznala da je udarila Niki vazom, uzela nož i pokušala da je zadavi trakom. Niki se borila za život.

Tokom ročišta za izricanje presude Tasmiji u januaru 2014. godine, tužilac Ričard Rid opisao je tuču ispunjenu „vređanjem, psovanjem, kopanjem očiju i grebanjem”.

Bliznakinje su pokušale da se pozovu na samoodbranu, ali su rane pokazale da je nasilje trajalo mnogo duže nego što bi bilo potrebno za pokušaj bekstva.

Izveštaji su potvrdili čak 80 ubodnih rana. Napad je bio toliko žestok da su Nikina pluća i jugularna vena probijeni, a kičmena moždina potpuno presečena. Rane zadobijene u pokušaju odbrane prekrivale su njene šake i podlaktice.

Čak ni tada bliznakinje nisu stale. Zajedno su je odvukle u kupatilo, stavile u kadu, napunile je vodom i potopile je ispod površine. U svojim priznanjima, prisetile su se kako im je majka rekla da ih mrzi i da će završiti u zatvoru. Džasmija je kasnije opisala taj trenutak: „Potonula je nekoliko puta i to je bilo to.”

Otišle u školu kao da se ništa nije dogodilo

Devojke su pokušale da očiste kuću, uzele su Nikinu torbu i mobilni telefon, a nož i lonac stavile u plastičnu kesu. Zatim su otišle u školu kao da se ništa nije dogodilo.

Nakon škole, vratile su se i obavestile nadležne, tvrdeći da su zatekle majku bez znakova života. Policija je pronašla Niki u kadi punoj vode, u spavaćici i prekrivenu krvlju.

Trag je vodio od spavaće sobe kroz prostorije u kojima su se nalazile razbijena vaza i kauč umrljan krvlju.

Poručnik Kris Mun opisao je to kao „najkrvaviji prizor kojem sam ikada prisustvovao”. Drugi istražitelj, Greg Karson, rekao je da je miris krvi bio toliko jak da se „mogao osetiti, pa čak i okusiti”.

Ispitivanje bliznakinja od strane nadležnih organa povodom porodičnog zločina

Bliznakinje su pokušale da objasne svoje povrede kao posledicu samopovređivanja izazvanog stresom.

U početku su se prema Džas i Tas odnosili kao prema traumatizovanim ćerkama i potencijalnim svedocima. Tvrdile su da su napustile kuću oko 7.30 ili 8.00 ujutru, stigle u školu sa malim zakašnjenjem i zatekle Niki po povratku.

Istražitelji su počeli da isključuju osumnjičene. Biološki otac bliznakinja nalazio se u Kanadi i imao je alibi. Policija je takođe istraživala dvojicu muškaraca iz Nikinog života i razmatrala mogućnost da je motiv ubistva bila ljubavna svađa ili ljubavni trougao.

Robert Hed, sa kojim su Niki i bliznakinje živele, bio je odsutan zbog posla vozača u Indijani. Džo Karter, frizer koji je radio pored Nikinog salona, priznao je da su nekoliko meseci bili u ljubavnoj vezi, ali su snimci nadzornih kamera potvrdili njegov alibi.

Nijedan od muškaraca nije pružio objašnjenje za nasilje, a nije bilo ni tragova nasilnog ulaska u kuću. Medicinski dokazi ukazivali su na lični napad praćen besom, koji je izvršila osoba koju je Niki poznavala. Pažnja se ponovo usmerila na sestre.

Detektivi su primetili da su one naizgled plakale bez suza i da su iznosile pogrdne komentare o svojoj majci. Na njihovim telima bile su vidljive ogrebotine i povrede od ugriza, za koje su tvrdile da su ih same sebi nanele. U pokušaju da ubedi policiju, Tasmija je ugrizla samu sebe za ruku i taj postupak opisala kao reakciju na stres. Istražitelji u to nisu poverovali.

Policija je nakon hapšenja bliznakinje opisala kao „Džekila i Hajda”

Prema izveštajima, stomatološki pregled je potvrdio da trag na Tasmijinom telu odgovara otisku Nikinih zuba. Između Nikinih zuba pronađena je ljudska dlaka, što je bio još jedan trag borbe. U Tasmijinoj sobi, istražitelji su otvorili kutiju za cipele u kojoj su se nalazile smeđe čizme. U prednji deo jedne čizme bili su ugurani krv i pramen kose.

I vremenski sled događaja se takođe nije poklapao. Snimak sa nadzorne kamere benzinske pumpe pokazao je da se bliznakinje nisu nalazile u školi oko 10.10 časova, što je bilo mnogo kasnije od vremena kada su tvrdile da su napustile kuću. Školski video-snimak potvrdio je da su u školu stigle kasnije tog jutra.

Detektivi su zatim smestili sestre u vozilo opremljeno mikrofonom. Verujući da razgovaraju u privatnosti, bliznakinje su diskutovale o nedostatku dokaza protiv njih i konstatovale da policija nije pronašla oružje kojim je izvršeno ubistvo.

Slučaj je bio zatvoren. U maju 2010. godine, četiri meseca nakon Nikine smrti, Džas i Tas su uhapšene i optužene. Kada ih je Karson video nakon hapšenja, rekao je da se njihovo ponašanje potpuno promenilo. „Bile su odvratne, psovale su, bile su zlobne i pretile su”, prisećao se. „Prave Džekil i Hajd.”

Samo jedna od sestara će izaći iz zatvora 2026. godine

Obe sestre su se u početku izjasnile da nisu krive, ali odbrana nije imala nikakve argumente. Pokušale su da se pozivaju na uzrast bliznakinja, nasilnu istoriju porodice i svoju tvrdnju da je Niki započela tuču. Tužioci su na kraju pristali da ublaže optužbe za ubistvo.

Godine 2014. sestre su priznale krivicu za ubistvo bez predumišljaja. Svaka je dobila kaznu od 30 godina: 20 godina za ubistvo bez predumišljaja, pet godina zbog posedovanja noža tokom izvršenja krivičnog dela i pet godina zbog davanja lažnih izjava nadležnim organima.

Prebačene su u različite zatvore, a pravo na uslovni otpust stekle su 2017. godine.

Džas je tvrdila da nisu imale drugog izbora jer je tuča trajala „sve dok neko nije umro”. Tasmija je to opisala kao „zbunjenost i haos” koji nikada nisu prestali. Obe su izrazile žaljenje i poželele da su pozvale policiju umesto što su otišle u školu i lagale.

Nikina majka, Linda Vajthed, bila je besna.

„Nudite nekome kaznu od 30 godina uz mogućnost uslovnog otpusta?” pitala je. „Kao da ona nije važna; a ona je žrtva.”

Komisija za uslovni otpust Džordžije je 5. avgusta 2026. godine pustila Tas iz državnog zatvora „Pulaski” nakon što je zaključila da postoji razumna verovatnoća da može da ostane na slobodi bez kršenja zakona. Izveštaji navode da se njena dvanaestogodišnja zatvorska kazna računa od trenutka izricanja presude 2014. godine, dok period od preko 16 godina provedenih u pritvoru i zatvoru obuhvata i vreme provedeno iza rešetaka pre nego što je priznala krivicu. Ona se i dalje nalazi pod nadzorom tokom uslovne slobode, a datum isteka maksimalne kazne je 2040. godina.

Džas, s druge strane, nije izašla zajedno sa njom. Zaključno sa septembrom 2026. godine, ona se i dalje nalazi u zatvoru sa minimalnim stepenom obezbeđenja, u Centru „Metro”. Naredno razmatranje njenog zahteva za uslovni otpust zakazano je za 2028. godinu.