Pričao sam sa grofom Spenserom odmah posle smrti princeze Dajane: Konačno su sada otkriveni svi šok detalji žestoke svađe sa tad još princem Čarlsom

„Niko od nas nije imao pojma da će onaj drugi biti tamo te večeri“, prisećao se kasnije Spenser.

Dajana ni taj rođendan nije provodila slaveći sa prijateljima. Bila je počasna gošća humanitarnog događaja.

Više se nikada nisu videli.

Devet nedelja kasnije Dajana je bila mrtva, a Britanija zavijena u crno. Upravo tog poslednjeg susreta Spenser se prisetio u čuvenom govoru koji je održao na sestrinoj sahrani u Vestminsterskoj opatiji.

Njegov govor ostao je upamćen i zbog izraza „krvna porodica“, kojim je naglasio razliku između Spenserovih i kraljevske porodice. Kritikovao je i odluku da Dajana nakon razvoda ostane bez kraljevskog statusa, kao i medije zbog načina na koji su je progonili.

Ričard Kej sedeo je među Dajaninim najbližim prijateljima. Seća se aplauza koji je nakon Spenserovog govora krenuo iz mase okupljene ispred opatije.

I sam je razgovarao sa Dajanom na njen poslednji rođendan.

„Ovde imam više cveća nego u vrtovima Kju“, našalila se, a zatim se požalila koliko će zahvalnica morati da napiše.

Kej je upravo takvu pamti – elegantnu, zabavnu i sa zaraznim smehom. Ali poznavao je i njenu ranjivu stranu, ženu koju su, kako piše, pogađali neprestana pažnja javnosti, problemi sa ishranom i sukobi sa članovima kraljevske porodice nakon propasti njenog braka.

„Svi su mi pomagali, osim jedne osobe“

Kej i Čarls Spenser razgovarali su nekoliko puta tokom strašne nedelje između Dajanine smrti i sahrane.

Spensera je, između ostalog, zanimao Dodi Fajed, koji je poginuo zajedno sa Dajanom. Pitao je Keja kakav je Dodi bio, da li se lepo ophodio prema njegovoj sestri i da li misli da ga je Dajana volela.

Kej nije mogao da odgovori na pitanje o ljubavi, ali mu je rekao da činjenica da je to bila jedina veza nakon njenog braka koju je javno priznala svakako nešto znači.

Spenser ga je pitao i da li misli da bi se Dajana udala za Dodija.

„Rekao sam mu da mislim da bi zaista mogla“, priseća se Kej, mada je kasnije promenio mišljenje i zaključio da se Dajana ipak ne bi udala za njega.

Dodi ga je, kaže, nekoliko puta pozvao prethodne nedelje, dok je sa Dajanom bio na njihovom poslednjem krstarenju Mediteranom. Zvao ga je sa Dajaninog mobilnog telefona i oslovljavao sa „Rikardo“, nadimkom koji mu je princeza dala kako ljudi koji je slušaju ne bi znali sa kim razgovara.

Kej je Spenseru opisao Dodija kao neposrednog, opuštenog i nekomplikovanog čoveka, osobine koje su se Dajani dopadale.

Spenser mu je zatim pričao o hiljadama pisama saučešća koja su u džakovima stizala iz čitavog sveta.

A onda je rekao nešto što je Keju ostalo urezano u sećanje.

Svi sa kojima je morao da sarađuje oko organizovanja sahrane – dvorjani, zvaničnici i ljudi iz Dauning strita – bili su od pomoći.

Uz jedan izuzetak.

Kej ga je pitao ko.

„Princ Čarls“, odgovorio je Spenser.

„Žestoko smo se posvađali zbog dečaka“

Spenser mu je tada otkrio da je sa tadašnjim princom Čarlsom imao „žestoku svađu“.

„Bilo je zbog dečaka“, rekao mu je, ali u tom trenutku nije želeo da kaže mnogo više.

Potom je, prema Kejevom sećanju, za Čarlsa dodao:

„Bio je krajnje jadan.“

Jedno od ključnih pitanja odnosilo se na odluku da Vilijam i Hari, koji su tada imali samo 15 i 12 godina, hodaju iza kovčega svoje majke.

Spenser se tome snažno protivio.

Kada je saznao za plan, rekao je jednom dvorjaninu:

„Bojim se da se to neće dogoditi. Dajana nikada ne bi želela da ih izložimo nečemu tako užasnom.“

Nekoliko minuta kasnije zazvonio mu je telefon.

Bio je to princ Čarls.

Sada je Spenser otkrio šta je, prema njegovom sećanju, Čarls rekao.

Prema Spenserovom kasnijem zapisu, Čarls mu je razdraženo rekao:

„Čujem da imaš problem sa organizacijom sahrane.“

Spenser mu je objasnio da se protivi tome da dečaci hodaju iza majčinog kovčega.

Čarls mu je, kako tvrdi, uzvratio:

„Ali ja sam to uradio na sahrani lorda Mauntbatena!“

Spenser je odgovorio:

„Ali vi ste imali 30 godina, gospodine, i on vam nije bio majka.“

Prema Spenserovoj verziji, tada je usledio još žešći odgovor:

„To je problem sa vašom porodicom. Nemate nikakav prokleti osećaj dužnosti.“

Spenser piše da je ostao zatečen i ćutao dok je princ nastavljao da govori.

A onda je, prema njegovom svedočenju, izgovorena rečenica koju Spenser nikada nije zaboravio.

„Budi siguran“, tvrdi da je Čarls procedio, „uskoro ćemo je zaboraviti.“

Spenser nekoliko sekundi nije mogao da odgovori.

„Ne mogu da verujem da ste upravo to rekli“, uzvratio je i prekinuo vezu.

Važno je naglasiti da je ovo Spenserova verzija razgovora, koju je Bakingemska palata osporila.

Palata je, reagujući na tvrdnje iz knjige, saopštila da, iako po pravilu ne komentariše knjige, kralj ima na umu da bol zbog gubitka sestre može da zamagli razum, utiče na procenu i oboji sećanja na način koji drugi ne prepoznaju čak ni mnogo godina nakon tragedije.

Spenser je, međutim, kasnije za BBC rekao da ostaje pri onome što je napisao.

Prvi poziv posle Dajanine smrti Spenser je zapamtio drugačije od ostalih

Spenser u svojim zapisima iznosi i tvrdnje o prvom telefonskom razgovoru sa Čarlsom nakon što je potvrđena Dajanina smrt.

Dok su ga drugi, kako kaže, zvali potreseni, jedva uspevajući da izraze saučešće, on tvrdi da je tadašnji princ zvučao potpuno drugačije.

„Zvučao je ushićeno, gotovo kao dobitnik na lutriji – sećam se da sam tada tako pomislio“, napisao je Spenser.

Čarls mu je rekao da je Vilijamu i Hariju tog jutra u njihovim sobama u Balmoralu saopštio da im je majka umrla.

„Sve je zvučalo neobično činjenično, imajući u vidu razmere katastrofe“, piše Spenser.

On zatim iznosi sopstvenu pretpostavku o tome šta je tadašnji princ možda osećao, tvrdeći da je moguće da je najpre razmišljao o tome kako će Dajanina smrt uticati na njegovu budućnost sa ženom koju voli.

To je Spenserovo lično tumačenje, a ne utvrđena činjenica.

Javnost je tih dana bila besna na kraljevsku porodicu

Kej se priseća da je atmosfera u Londonu tih dana bila gotovo usijana. Hiljade ljudi izašle su na ulice da odaju počast Dajani, dok je istovremeno rastao bes zbog utiska da je kraljevska porodica, koja je boravila na svom škotskom imanju, reagovala hladno.

Veliki deo tog nezadovoljstva bio je usmeren upravo prema princu Čarlsu.

Spenser je Keju tada rekao da mu je Čarlsova želja da hoda iza kovčega bivše supruge bila neobična. Zabrinutost je, prema Kejevom tekstu, postojala i među dvorjanima i policijom jer se strahovalo da bi ljudi mogli da vređaju princa ili čak bacaju predmete prema njemu.

U jednom trenutku razmatrana je mnogo manja sahrana.

Kej navodi da mu je neko iz porodice rekao da je pregledan Dajanin adresar u Kensingtonskoj palati i da se u njemu nalazilo svega četrdesetak imena.

Dajana mu je svojevremeno rekla da su to ljudi „koje zaista voli“.

Međutim, prizori hiljada ljudi duž puta kojim je kovčeg prevezen od RAF Nortolta do centra Londona promenili su razmere čitavog događaja.

Spenser se zakleo da će njena „krvna porodica“ štititi Vilijama i Harija

U svom čuvenom govoru Spenser je obećao da će Dajanina „krvna porodica“ učiniti sve što može kako Vilijam i Hari ne bi bili samo uronjeni u svet „dužnosti i tradicije“, već kako bi mogli slobodno da žive, baš kako je njihova majka želela.

Iako je kraljica Elizabeta II tokom govora sedela svega nekoliko metara od njega, Spenser kasnije nije dobio ukor zbog svojih reči.

Prema njegovom svedočenju, kraljica je Robertu Felousu poručila da Spenser, kao Dajanin brat, ima pravo da kaže ono što smatra prikladnim.

Još neobičniji detalj usledio je nekoliko sati kasnije.

Spenser tvrdi da je kraljica ponudila da se Dajani posthumno vrati stil Njeno kraljevsko visočanstvo, koji je izgubila nakon razvoda.

On je taj predlog odbio, smatrajući ga dobronamernim, ali praznim gestom.

Kej, koji je dobro poznavao Dajanu, tvrdi da ju je gubitak kraljevskog statusa mnogo više pogodio nego što je javno pokazivala.

Dajana mu je, ipak, govorila:

„Uvek ću imati titulu, onu koju sam dobila od sopstvene porodice.“

Mislila je na ime po kojem ju je svet upoznao – ledi Dajana Spenser, odnosno ledi Di.

Dajana je bratu govorila i o problemima u braku

Spenser se u knjizi priseća i jednog ručka tokom kojeg mu je sestra rekla da će se razvesti.

Upozorio ju je da možda neće imati podršku javnosti kakvu očekuje.

Dajana mu je tada, prema njegovom svedočenju, iznela neobičnu tvrdnju o svom suprugu.

„Ali, Karlos“, kako je zvala brata, „moj muž je zaljubljen u svog batlera.“

Spenser tvrdi da joj je odgovorio:

„Pa, pretpostavljam da u tom slučaju zaista nemaš izbora.“

U tekstu se naglašava da za ovu tvrdnju nema dokaza, niti je Spenser pružio dodatni kontekst. Kej, međutim, kaže da na osnovu svojih razgovora sa Dajanom zna da je ona u to verovala.

Njihov odnos nije uvek bio idiličan

Spenser ne pokušava da prikaže ni svoju sestru ni njihov odnos kao savršene.

Otvoreno govori o porodičnim svađama i prekidima kontakta. U trenutku smrti Dajana, prema njegovim navodima, gotovo četiri meseca nije razgovarala sa njihovom majkom.

Opisuje i sopstveni sukob sa sestrom nakon što je promenio odluku i nije joj dozvolio da koristi nekretninu na imanju Altorp koju je želela.

Istovremeno se protivi tvrdnjama da je Dajanino detinjstvo bilo potpuno nesrećno. Uprkos bolnom razvodu roditelja, priseća se srećnih ranih godina u kući Park Haus na imanju Sandringem, koja im je, kako navodi, bila mnogo topliji dom od Altorpa, gde su se preselili kada je Dajana bila tinejdžerka.

Snažno odbacuje i tvrdnje da je njihov otac fizički zlostavljao njihovu majku.

Brat tvrdi da je Dajana razmišljala i o samoubistvu

Među najtežim delovima Spenserovih sećanja nalaze se tvrdnje o psihičkim krizama njegove sestre.

On smatra da je Dajana imala ADHD, kao i ono što opisuje kao Rejection Sensitive Dysphoria, odnosno izuzetno snažan emocionalni bol izazvan odbacivanjem ili kritikom. To je njegovo tumačenje, a ne dijagnoza potvrđena u izvoru.

Spenser tvrdi i da se Dajana u više navrata vozila do litice Biči Hed u Istočnom Saseksu i razmišljala o tome da sebi oduzme život.

Prema njegovim rečima, jedno ju je sprečilo:

„Ljubav prema sinovima sprečila ju je da ode dalje.“

Ričard Kej veruje da je ovo knjiga koju je Spenser oduvek želeo da napiše

Spenser je svojevremeno, još 2002. godine, govorio da želi da podvuče crtu ispod činjenice da ga javnost prvenstveno doživljava kao „čoveka koji je održao govor na sestrinoj sahrani“.

Gotovo četvrt veka kasnije ponovo se vratio događajima koji su obeležili njegov život.

Kej smatra da je čekao pravi trenutak. Kraljica Elizabeta II, princ Filip, njihova i Dajanina majka Franses Šand Kid, kao i Robert Felous, nekadašnji kraljičin privatni sekretar i suprug Spenserove sestre Džejn, više nisu živi.

Spenser svoju knjigu gradi oko nastanka i izgovaranja čuvenog posmrtnog govora, oslanjajući se na beleške koje je pravio o razgovorima sa porodicom i prijateljima, kao i na sopstvena sećanja.

Upravo su njegove detaljne beleške ranije odigrale važnu ulogu i u razotkrivanju načina na koji je novinar BBC-ja Martin Bašir došao do čuvenog intervjua sa Dajanom za emisiju „Panorama“.

Za Ričarda Keja, međutim, posebno je upečatljivo to što se sada detaljno pojavljuje priča čiji mu je samo deo Spenser otkrio još u danima neposredno nakon Dajanine smrti.

Tada mu je rekao samo da se sa princom Čarlsom „žestoko posvađao“, da je razlog bio pitanje Vilijama i Harija i da je Čarls, prema njegovom mišljenju, bio „krajnje jadan“.

Gotovo tri decenije kasnije, Spenser je izneo svoju verziju onoga što je, kako tvrdi, zaista izgovoreno tokom tog razgovora.

A jedna stvar se pokazala potpuno drugačijom od navodne rečenice koju pripisuje tadašnjem princu Čarlsu – Dajana nije bila brzo zaboravljena. Njena smrt, život i odnos sa kraljevskom porodicom i gotovo 30 godina kasnije izazivaju ogromno interesovanje javnosti.

 Stil / Daily Mail