Priča o jednom ocu, njegovoj žrtvi i surovoj nezahvalnosti prepričava se kao najveća životna opomena. U jednom mirnom selu kraj reke, meštani i dalje sa gorčinom pominju porodicu Milenka, tihog i radnog čoveka koji je ceo svoj vek podredio porodici.
Milenko je pripadao onoj staroj gardi domaćina koji su radili od jutra do mraka, popravljali krovove i obrađivali njive, ne mareći za praznike i odmore. Njegov cilj bio je jasan – želeo je da materijalno obezbedi svoju ćerku Jasminu, pogotovo nakon što je rano ostao udovac. Meštanima bi često i sa ponosom ponavljao svoju jedinu skromnu želju: "Ne mora moja deca da imaju milione, samo da nikada ne budu gladna."
Kroz četiri decenije mukotrpnog rada, svojim rukama je podigao veliku kuću, sredio dvorište i posadio prostran voćnjak. Iako su komšije oduševljeno komentarisale da se takvo imanje gradi za "buduća pokolenja", starost i iscrpljenost su ga na kraju slomile.
Dok je on do poslednjeg daha odbijao da bude teret ćerki ponavljajući "Samo da još malo izdržim", Jasmina je, obilazeći ga, pokazivala sve manje empatije, otvoreno se žaleći da imanje propada i da su joj obaveze oko njega prevelike.
Rasprodaja pre nego što se zemlja ohladila
Nakon što je Milenko preminuo, dostojanstveno ispraćen uz suze komšija koje su najbolje znale koliko se kroz život namučio, selo je doživelo potpuni šok. U roku od samo tri dana od sahrane, u dvorištu su se pojavili kamioni i nepoznati kupci. Alat, traktor, pa čak i porodične uspomene nestali su u tren oka pod prodajom.
Na zapanjena pitanja komšija: "Pa zar tako brzo?", Jasmina je hladnokrvno odgovarala da želi život u gradu kakav zaslužuje i da sa svojim nasledstvom može da radi tačno ono što ona hoće.
Imanje građeno 40 godina izbrisano je preko noći: voćnjak je posečen, kuća je prodata investitoru, dok su stare porodične fotografije završile u đubretu. Osuda celog sela bila je brza i jednoglasna, a jedna komšinica je tada izgovorila reči koje su postale surova istina: "Nije najgore kad čovek nema. Najgore je kad zaboravi ko ga je hranio".
Surovi obrt sudbine i lekcija koja boli
Preseljenjem u grad, sa novcem od očevine, Jasmina je započela život na visokoj nozi. Svoju decu, Milu i Stefana, odgajala je u luksuzu, nikada ih ne učeći pravim vrednostima, trudu i težini pošteno zarađenog dinara. Sve im je bilo pruženo na tacni.
Ipak, životni točak se nemilosrdno okrenuo. Nakon kraha braka i finansijskog sloma, Jasmina je ostala sama, pritisnuta dugovima i zaboravljena od lažnih prijatelja sa kojima je trošila novac. Jedino što ju je delilo od ulice bio je stan kupljen upravo od rasprodaje očevog imanja. Očekujući da joj deca, kojoj je posvetila sve, pomognu u najtežem životnom trenutku, doživela je najbolniji mogući udarac.
Njen sin Stefan nije pokazao ni trunku saosećanja za majčinu sudbinu, već joj je hladno poručio:
- Mama, taj stan ionako će jednog dana biti naš. Bolje da ga prodamo sada dok još vredi - obrusio joj je sin.
Te reči su bile gorko otrežnjenje. Tek tada, napuštena i iskorišćena od sopstvene dece, Jasmina se kroz suze setila ispucalih ruku svog oca i njegove bezuslovne žrtve. Shvatila je da njeni naslednici porodični krov nad glavom posmatraju isključivo kao brzi profit – potpuno isto kao što je ona nekada gledala na očevu muku. Bilo je, nažalost, prekasno.
(Moje vrijeme/ Blic Žena)
