„Tata, zašto mama ne dolazi?“ Ivana me je pogledala velikim, umornim očima dok sam joj menjao oblogu na čelu. Srce mi se slamalo svaki put kada sam morao da je lažem, kada sam joj rekao da će mama uskoro doći, iako sam znao da je prošla nedelja dana otkako je Marija nestala. Nije ostavila poruku, nije kontaktirala nikoga, čak ni svoju sestru Anitu. Policija je rekla da moramo da sačekamo još nekoliko dana pre nego što je zvanično proglase nestalom. A ja sam sedeo u kuhinji, gledajući u praznu šolju za kafu, pitajući se gde sam pogrešio.
Ivana je imala samo trinaest godina kada joj je dijagnostikovana autoimuna bolest. U početku su to bile samo groznica, umor i bolovi u zglobovima. Zatim su došle analize krvi, pa pregledi u Beogradu i beskrajni redovi u Tiršovoj. Marija je uvek bila tu za nju, a ja sam radio prekovremeno da bih pokrio troškove. Nikada nisam mislio da će nas bolest razdvojiti, ali ona je bila ta koja je pokrenula sve što je usledilo.
Jedne večeri, dok sam sedeo pored Ivaninog kreveta, zazvonio je telefon. Bio je to dr iz bolnice. „Gospodine Periću, moramo vas što pre videti. Postoji problem sa rezultatima. Možete li doći sutra sa Ivanom i suprugom?“ Njegov glas je bio ozbiljan, ali nisam imao pojma šta me čeka.
Sledećeg dana sam došao sam, jer Marije nije bilo. Doktor je bio kratak: „Gospodine Periću, Ivani je hitno potrebna transplantacija. Bilo bi najbolje da donori budu roditelji. Međutim, rezultati su pokazali da vi niste biološki otac. Žao mi je, ali morali smo da vas obavestimo.“
U tom trenutku mi se svet srušio. Nisam mogao da dišem. „Šta hoćete da kažete? Ovo nije moguće!“, vikao sam, osećajući kako mi tlo izmiče pod nogama. „Gospodine, znamo da je ovo šok, ali molim vas, razmislite o Ivaninom zdravlju. Moramo pronaći odgovarajućeg donora.“
Izašao sam iz bolnice kao u magli. Sećam se da sam hodao ulicom, gledao ljude oko sebe, i svi su mi delovali kao stranci. Kako sam mogao da živim u laži petnaest godina? Kako je moguće da žena koju sam voleo više od svega krije takvu tajnu od mene?
Kada sam stigao kući, Ivana me je dočekala sa osmehom. „Tata, jesi li doneo čokoladu?“ Nisam mogao da se obuzdam. Seo sam pored nje, zagrlio je i zaplakao. „Ivana, uvek ću ti biti tata, šta god da se desi. Znaš to, zar ne?“ Zbunjeno me je pogledala, ali nije postavljala više pitanja. Deca mogu da osete kada nešto nije u redu, a i ponekad su mudrija od odraslih.
Tokom narednih nekoliko dana pokušavao sam da pronađem Mariju. Zvao sam njene prijatelje, kolege sa posla i njenu majku u Loznici. Niko ništa nije znao. Policija je pokrenula potragu, ali bezuspešno. Ljudi u komšiluku su počeli da šapuću, gledajući me sa prezirom. „Jesi li čuo, Marija je nestala. Kažu da je imala ljubavnika...“ Slušao sam te priče, ali nisam imao energije ni za šta osim za Ivanu.
Jedne večeri, dok sam prao sudove, zazvonio mi je mobilni telefon. Nepoznati broj. „Dobro veče, gospodine Periću. Imamo potencijalnog donora za Ivanu. Trebalo bi da vas vidimo sutra.“ Osetio sam olakšanje, ali i zabrinutost. Ko je bio taj donor? Hoće li sve biti u redu?
Sledećeg dana sam otišao u bolnicu sa Ivanom. U čekaonici sam video ženu srednjih godina sa tamnom kosom, sličnu Mariji. Prišla mi je nesigurno. „Da li ste vi Ivanin otac? Ja sam Sanja. Znam da je ovo čudno, ali... ja sam Ivanina biološka tetka. Moj brat je njen otac. Marija i ja smo bili najbolji prijatelji na fakultetu. Znam da je ovo šok, ali Marija je bila očajna. Nije mogla da ima decu, a moj brat je pristao da pomogne. Sve je bilo dogovoreno, ali niko nije mislio da će istina ikada izaći na videlo.“
Sanja je plakala dok mi je sve ovo pričala. Osetio sam bes, tugu, ali i olakšanje što je Ivana imala šansu za život. „Zašto mi Marija nikada nije rekla? Jesam li bio tako loš muž?“ pitao sam, ali Sanja je samo slegnula ramenima. „Plašila se da ćeš je ostaviti. Volela te je, ali nije znala kako da ti kaže.“
Operacija je prošla dobro. Ivana se oporavila, a ja sam svaki dan bio pored nje. Marija se nikada nije vratila. Policija je pronašla njenu torbu u Savi, ali nikada nisu pronašli njeno telo. Ljudi su spekulisali, ali ja sam znao da je otišla jer nije mogla da podnese težinu svojih laži.
Godinama kasnije, Ivana je odrasla u jaku, pametnu devojku. Nikada joj nisam rekla istinu o njenom poreklu. Za mene, ona je bila i uvek će biti moja ćerka. Ljubav nije u krvi, već u onome što činimo jedno za drugo.
Ponekad, kada sedim sam u svom stanu uveče i gledam Ivanine slike iz detinjstva, pitam se: Da li sam mogao nešto da promenim? Da li sam bio dovoljno dobar otac, muž, čovek? Može li ljubav preživeti izdaju i laži, ili će nas one zauvek obeležiti? Šta mislite – može li se nešto novo, još jače, izgraditi iz pepela razbijenog života?
