Božić u kući moje bake uvek je počinjao mirisom cimeta i mandarina. Iz detinjstva se sećam kako se budila u pet ujutru da bi ispekla pitu od jabuka i grožđica, a zatim tiho peva stare božićne pesme dok je postavljala poklone ispod jelke. Čak i kada sam odrasla, preselila se u grad i počela da zarađujem svoj novac, i dalje sam joj se vraćala svakog 7. januara. To nije bio samo praznik — to je bila tradicija, obećanje da negde postoji mesto gde sam bezuslovno voljena.
Moja sestra Lana, dve godine mlađa od mene, takođe je dolazila, ali sve češće — samo zbog poklona i bakinog novca. Uvek je bila razmažena, lukava i vešta u manipulisanju ljudima, posebno mamom. A mama... Mama je sve više podlegala njenom uticaju tokom godina. Nisam razumela zašto. Možda zato što je Lana ostala sa njom posle razvoda, a ja sam otišla? Ili zato što je Lana znala kako da bude ćerka kakvu je mama želela da budem?
Moja baka, Vera, osetila je to. Nikada to nije direktno rekla, ali me je često gledala sa takvom tugom, kao da je znala da će jednog dana sve krenuti po zlu. A onda, godinu dana pre smrti, rekla mi je:
„Anja, ako mi se nešto desi... ne veruj šta kažu. Veruj samo novinama. I zapamti: Božić nije datum. To je izbor.“
Tada to nisam razumela. Mislila sam da to samo tako priča, nepovezano zbog godina, ali ... pogrešila sam.
Baka je umrla u proleće. Tiho, u snu. Sve je brzo prošlo: sahrana, bdenje, suze. A onda je počela priča o nasledstvu.
Velika kuća, plac, ušteđevina na bankovnom računu — za nas, posebno za Lanu, to je bilo mnogo. Mama je odmah izjavila da sve treba da ide Lani: „Ona se brinula o baki ovih poslednjih meseci!“, rekla je, iako je u stvarnosti Lana dolazila svake dve nedelje da „proveri da li je sve u redu“, i u stvarnosti je tražila novac za novu torbu ili kozmetiku.
Nisam se raspravljala. Imala sam dovoljno svog novca, a moj gradski način života nije zahtevao seosku kuću. Ali nešto u meni se opiralo. Ne zbog novca - zbog pravednosti. Baka nas je oboje volela podjednako. Ili skoro podjednako.
I onda te baš te večeri, nedelju dana pre Božića, mama je pozvala.
„Anja, žao mi je... ali Božić je otkazan ove godine. Bake nema, i... pa, znaš. Lani to jako teško podnosi. Odlučili smo da jednostavno ostanemo kod kuće.“
Njen glas je bio ravan, previše ravan. Osetila sam da je reč o laži.
„Mama, znaš da ovo za mene nije samo praznik. To je... uspomena.“
- Znam, ćerko. Ali ove godine je sve drugačije. Žao mi je.
Spustila sam slušalicu i dugo sedela, gledajući kroz prozor. Napolju je već padao sneg — prvi pravi sneg u godini. I odjednom sam se setila bakininih reči: „Božić nije datum. To je izbor.“
Sledećeg dana sam sela u auto i odvezao se do sela. Put je bio klizav, ali se nisam plašila. Samo jedna misao mi je prolazila kroz glavu: *nešto nije u redu*.
Kada sam se zaustavila ispred kuće, srce mi je potonulo. Lanin auto je bio parkiran pored kapije. To je značilo da je ona ovde. I mama, najverovatnije, takođe.
Ušla sam bez kucanja. Kamin je plamteo u dnevnoj sobi, a čaj i pite - napravljene po bakinom receptu - bili su na stolu. Mama i Lana su sedele za stolom i tiho razgovarale. Kada su me videle, zaćutale su.
„Anja?“ mama je bila iznenađena. „Ali rekla si da nećeš doći...“
„Nisam to rekla“, odgovorila sam. „Rekla si mi da je Božić otkazan.“
Lana je frknula:
— Pa šta? Dakle, ipak si došla. Zašto? Kuća je već registrovana na moje ime, ako na to misliš.
— Registrovana? — Prišla sam im bliže. — Na osnovu čega?
„Zato što sam se brinula o baki!“ Lana je podigla glas. „A ti? Dolazila si jednom u šest meseci, donosila cveće, a onda odlazila!“
„Plaćala sam lekove“, rekla sam mirno. „Svakog meseca. Preko mame. Jesi li znala?“
Mama je spustila pogled. Lana je prebledela.
„To... nije važno“, promrmljala je. „I sama baka je rekla da želi da imam sve.“
„Pokaži mi testament“, rekao sam.
„Kod notara je“, brzo se umeša mama. „Ali mi smo već sve formalizovali. Nasleđe je prihvaćeno.“
- Onda mi pokaži kopiju.
Lana je ustala, otišla do komode i izvukla parče papira. Uzela sam ga i pročitala. Testament je bio napisan rukom, datiran mesec dana pre bakine smrti. U njemu je jasno stajalo da sva imovina ide Lani, „kao znak zahvalnosti za njenu brigu“.
Ali nešto nije bilo u redu. Rukopis... nije bio baš bakin. A fraze su bile previše formalne za nju. Baka nikada nije pisala „u znak zahvalnosti“. Pisala je „jer si mi kao sunce“.
„To je lažnjak“, rekla sam.
„Ne usuđuj se!“, vrisnula je Lana. „Samo si ljubomorna!“
„Anja, dosta je“, rekla je mama umorno. „Sve smo razgovarale. Neka bude tako.“
Pogledala sam je. U njenim očima nije bilo sumnje ni krivice. Samo umor i... strah? Strah od istine?
„U redu“, rekla sam. „Onda ću ostati za Božić.“
„Ali rekli smo ti...“ poče mama.
„Lagala si“, prekinula sam je. „Rekla si da je Božić otkazan, pa neću doći. Da ne bih videla da sve nosiš. Ali baka je znala. Znala je sve.“
Prišla sam jelki — staroj, pravoj, onoj koju je moja baka ručno ukrašavala svake godine. Ispod jelke napipala sam malu kovertu sakrivenu još od prošle zime. Nisam je tada dodirnula — baka je rekla: „Otvori je kada dođe vreme.“
Sada je bilo to vreme.
Koverta je sadržala drugi list papira — overen testament, datiran šest meseci pre njene smrti. Na njemu je pisalo:
„Sve što imam delim podjednako između svojih unuka, Anje i Lane. Ali ako jedna od njih pokuša da prevari drugu, lišavajući je njenog dela, onda će sva imovina otići u fond sirotišta pri crkvi Svete Varvare. Neka dobro ne postane uzrok zla.“
Potpis je jasan, bakin. I pečat notara.
Podigla sam pogled. Lisa me je gledala sa užasom.
„Ona... ona nije mogla...“ šapnula je.
„Mogao je“, rekao sam. „Zato što te dobro poznavala....“
Mama je ustala, prišla mi i uzela dokumenta. Ruke su joj se tresle.
„Ja... nisam znala...“ šapnula je. „Lana je rekla da se baka predomislila... da ne zaslužuješ...“
„Mama“, rekoh tiho. Ona je falsifikovala testament. Verovala si joj zato što si želela da joj veruješ. Zato što ti je bilo lakše da misliš da sam se ja distancirala, nego da si se ti distancirala od mene.“
Počela je da plače. Prvi put posle mnogo godina, u njoj nisam videla majku, već ženu koja se plaši da bude sama i zato se drži ćerke koja je u blizini – čak i ako laže.
Ostali smo za Božić.
Lisa je otišla iste večeri, rekavši da „ne želi da učestvuje u ovoj farsi“. Mama mi je pomogla da postavim svećice i ukrasim jelku. Ćutali smo, ali tišina nije bila napeta — bila je meka, poput snega ispred prozora.
A ujutru, 8. januara, otišli smo u crkvu. Baka je uvek išla tamo na taj dan. Sada smo pratili njen ritam koji nam je godinama ustalila.
Posle službe sam rekao majci:
„Ne želim tužbe. Ne želim da delim kuću. Neka ostane tvoja. Živi ovde. Ali ako Lisa ponovo pokuša nešto da ukrade, tužiću te. A onda će sve ići u fond.“
Mama je klimnula glavom.
„Postala si tako jaka“, rekla je. „Ja... ponosna sam na tebe.“
Zagrlio sam je. Prvi put posle dugo vremena, osetio sam se kao da mi je majka. A ne samo žena koja se plaši usamljenosti.
Prošla je godina.
Lisa se nije pojavila. Kažu da se udala za nekog biznismena i odselila u inostranstvo. Mama živi u bakinoj kući, obrađuje baštu i zabavlja komšije. U januaru me zove i kaže: „Dođi za Božić.“ I ja dođem.
I ove godine, kada sam stigla, ispod jelke je bila nova koverta. Na njoj je pisalo: *„Za Anju. Da se otvori u teškim vremenima.“*
Nisam je otvorila. Još ne. Ali znam: baka mi je ostavila više od kuće i pita sa cimetom. Ostavila mi je verovanje da čak i u najmračnijim porodicama može da se pojavi svetlost - ako izaberete iskrenost umesto ličnog interesa, ljubav umesto straha.
Ponekad pomislim: možda je zato rekla da Božić nije sastanak. To je izbor.
I svake godine biram da dođem. Biram da oprostim. Biram da pamtim.
Jer nasledstvo nije kuća niti novac.
Nasleđe je sećanje. I ljubav koja opstaje čak i u najbrutalnijem plamenu izdaje.
