Jelena se udala za bogatog muža, koji je vremenom upao u krizu. Odlučila je tada da ne želi da dozvoli da cela porodica propadne, zbog čega je uzela stvari u svoje ruke. Njenu ispovest vram prenosimo u celosti:
Jelenina ispovest
Sve je počelo s jednim krckanjem. Tankim, jedva čujnim, nalik lomljenju suve grančice. Samo što je ta "grana" bila moj život. Naš život.
Moj muž Sergej je uvek bio naša stena. Naša tvrđava. Odlično je zarađivao, sam vodio sve finansije, davao mi novac za kuću, decu, za mene samu.
"Tvoja briga je da kod kuće bude toplo i da uvek ima vrućeg ručka, a moja je da novčanik bude pun", voleo je da kaže. I ja sam mu verovala. Bila sam ponosna na njega. Njegov uspeh nosila sam kao svoj sopstveni. Živeli smo lepo: veliki stan, dobar auto, skupi odmori.
Poziv iz banke koji je sve promenio
A to krckanje bio je poziv iz banke. Zvao je Sergejev menadžer, glas mu je bio napet i suv.
— Jelena Viktorovna? Sergej Vladimirovič se ne javlja na telefon. Imamo hitno pitanje u vezi s kreditnom linijom njegove firme…
Firma mog muža, njegovo životno delo koje je gradio dvadeset godina, našla se na ivici propasti. Kriza, loši ugovori, dugovi. Naš čvrst, siguran svet počeo je da puca, i preko noći se ta pukotina pretvorila u provaliju.
Gledala sam kako sedi. Kako noćima nepomično sedi u kabinetu, zureći u ekran kompjutera. Kako mu se u očima nastanila panika koju je vešto skrivao. Pokušavao je da ostane stena, ali ja sam osećala — on tone. I povlači sve nas sa sobom.
Jedne večeri nije izdržao
— Lena… — glas mu je bio promukao, stran. — Moraćemo da založimo stan. I… da prodamo auto. To je privremeno, sve ću vratiti, obećavam.
Ruke su mi se ohladile. Stan? Auto? To nije bio samo status. To je bio naš dom. Naša sigurnost. I tada sam shvatila strašnu stvar: bila sam potpuno bespomoćna. Nisam imala svoj novac. Nije bilo ušteđevine. Nisam čak znala ni koliko nam uopšte treba da preživimo mesec dana. Bila sam finansijski invalid, potpuno zavisna od čoveka koji je sam tonuo na dno.
Baš u tom trenutku, gledajući njegova pognuta leđa, u meni se probudio neki drevni instinkt samoodržanja. Instinkt one prabake koja je preživela rat i glad. Znala sam da moram nešto da uradim. Ne da ga izdam. Već da spasim. Nas oboje.
Otišla je do banke i rešila da stvari moraju da se menjaju
Sledećeg jutra, rekavši da idem kod prijateljice, otišla sam u banku. Ne onu gde smo imali zajedničke račune, već drugu, na drugom kraju grada. Imala sam pedeset četiri godine, a osećala sam se kao lopov na putu da opljačkam. Srce je divlje lupalo.
— Želim da otvorim štedni račun, — promucala sam drhtavim usnama savetnici.
— U redu. Koliku sumu planirate da položite?
Otvorila sam znojavu šaku. U njoj je bila svežnja novčanica. Moj novac. Onaj koji sam godinama "sklanjala sitno" od suma koje mi je davao Sergej. Za nepredviđene troškove, za poklone njemu, za male radosti — novu šminku, knjigu. Nikad ga nisam trošila do kraja. Tokom godina nakupila se prilično velika suma.
— Ja… ne znam da li ovo može, — zbunjeno sam rekla. — To je moj lični novac…
Savetnica, žena nešto starija od mene, pogledala me nije s osudom, već s razumevanjem.
— Jelena Viktorovna, radite veoma pametnu stvar. U današnjem svetu svaka žena treba da ima sopstvenu finansijsku sigurnosnu mrežu. To nije nepoverenje. To je zdrav razum.
Njene reči bile su mi kao melem. Izašla sam iz banke s tankom plastičnom karticom u ruci. Nije imala težinu, ali u mom džepu ležala je kao stotinu kila. Bio je to moj najveći tajni teret. I moj stid. I moj ponos.
Jelena odlučuje da pokrene svoj mali biznis
Ali samo čuvati novac nije bilo dovoljno. Morala sam da ga umnožim. Morala sam da nađem izvor. Svoj izvor. I tada sam se setila. Oduvek sam sjajno plela. Još kao devojku zvali su me "zlatne ruke". Džemperi, kape, čipkasti šalovi… Sergej bi me uvek pokroviteljski potapšao po ramenu: 2Slatko hobi, Lenka. Razbibriga za ženu." Moje radove poklanjali smo rodbini, i svi bi se oduševljavali: "Kako si uopšte našla vremena!"
A vreme se našlo sada. Izvukla sam stare zalihe materijala i, zaključavši se u sobu dok se Sergej mučio bez sna u kabinetu, počela sam da pletem. Ne bilo šta. Već moderne, dizajnerske komade iz časopisa koje sam pronalazila u digitalnim bibliotekama. Šalove krupnog pletiva, nežne bolerine, dečije čarapice u obliku životinja.
Potom sam skupila hrabrost. Fotografisala sam svoje radove starim telefonom i postavila ih na internet, na oglase i u tematske grupe. Cenu sam stavila smešno malu, kako mi se činilo. I čekala.
Prvi poziv stigao je za dva dana.
— Da li je to onaj džemper s jelenima? — pitao je mlad glas. — Fenomenalan! Uzimam!
Našla sam se s njim u metrou, stežući paket uz sebe, bojeći se da će me neko uhapsiti. Prodala sam ga. Za prave pare. Koje su otišle ne u zajednički budžet, nego na moju tajnu karticu.
Zatim je stigla druga porudžbina. Treća. Jedna žena je naručila svadbeni bolero za ćerku. Druga komplet za unučinu prvu šetnju. Sedela sam noćima, igle su škripale pod svetlom lampe. To nije bio samo posao. To je bila meditacija. Moj lični posao, moj ostrvce sigurnosti usred oluje.
Prošla je godina. Godina Sergejevog mukotrpnog rada, godina štednje, godina mog tajnog života. Prodao je auto, preselili smo se u manji stan. Ali uspeo je. Firma se izvukla. Nije se vratila na stari sjaj, ali opet je disala.
Te večeri sedeli smo u kuhinji našeg novog, ali već toplog stana. Izgledao je iscrpljeno, ali mirno. Prvi put posle mnogo vremena.
— Lena, oprosti mi, — rekao je tiho, gledajući u čaj. — Izneverio sam vas sve. Zamalo sam izgubio sve.
— Ipak smo izdržali, — nežno sam odgovorila.
— Jesmo, — gorko se osmehnuo. — Zahvaljujući tvojoj štedljivosti. Ne znam kako si uspevala da rastegneš pare toliko. Hvala ti.
Tada sam ustala, prišla svojoj tajnoj fioci sa materijalom i izvadila onu plastičnu karticu. Stavila je ispred njega.
— To nije bila samo štednja, Sergej. To je bilo tvoje spasenje.
Zbunjeno je pogledao karticu.
— Šta je to?
— Naš "fond bezbednosti", — rekla sam. — Otvorila sam ga pre godinu dana. Tu su otišle sve moje lične ušteđevine i novac koji sam zaradila. Plela sam i prodavala. Evo.
Pokazala sam mu stranicu sa svojim radovima i komentarima. Ćutao je dok je listao. Lice mu je bilo nečitko. Čekala sam skandal. Uvrede. Optužbe za izdaju.
Podigao je pogled. Oči su mu bile pune suza.
— Ti… ti si sve ovo vreme… sama vukla nas? — glas mu je zadrhtao.
— Nisam sama. Ti si vukao firmu. A ja sam čuvala pozadinu.
Dugo je ćutao, gledajući čas karticu, čas moje ruke — izmoždene, s tragovima od igala.
— A koliko tamo ima? — naposletku je promrmljao.
Rekla sam mu sumu. Za naš novi život, to je bilo nekoliko meseci potpune sigurnosti.
Naslonio se na stolicu i pokrio lice dlanovima. Ramena su mu se tresla.
— A ja sam tvoje pletenje smatrao glupostima… — šapnuo je. — Oprosti mi. Ti si ispala jača i mudrija od mene. Ti si nas spasla.
Sergej se od tada više nije nasmejao Jeleni
Od tada su prošle dve godine. Firma se opet podigla. Ali u našoj porodici sve se promenilo. Sada zajedno vodimo budžet. On se savetuje sa mnom o finansijama, priznajući moj instinkt i opreznost. Nisam više "zlatne ruke", već suvlasnica malog brenda ručnih radova. Imam svoju publiku, malu, ali odanu.
A ona kartica nije nestala. Dopunjavali smo je zajedno. Sada je to naš zajednički fond bezbednosti. Naše sidro sigurnosti.
Ne pozivam žene da kriju stvari od muževa. Samo sam shvatila jedno: prava briga o porodici znači brigu i o sebi. O finansijskoj pismenosti, nezavisnosti, o pravu da ne budeš samo čuvar ognjišta, već i kapetan, koji može da preuzme kormilo u oluji i dovede brod do mirne luke.
Moj "fond bezbednosti" spasao je ne samo naš budžet. Spasao je i moje samopoštovanje. I, paradoksalno, spasao je naš brak. Od odnosa "sten" i "puzeće loze", postali smo dvoje odraslih, ravnopravnih partnera koji znaju: šta god da se dogodi, izdržaće. Jer sada sam i ja — stena.
Stil/Dzen
