„Opet nisi dobro obrisala prašinu sa televizora!“ Ljubičin glas probija tišinu dnevne sobe dok skidam kaput, još uvek zadihana od trčanja s posla. Bojan sedi za stolom, lista novine i ne diže pogled. Naša ćerka Lana trči prema meni, ali se zaustavlja kada oseti napetost u vazduhu.
„Mama, gladna sam“, šapuće mi, a ja joj pružam ruku, pokušavajući da ignorišem srceparajuće reči moje svekrve.
„Ručak će biti za deset minuta, dušo“, kažem tiho, ali Ljubica već nastavlja: „Da si bolje organizovana, dete ne bi bilo gladno! Kad sam ja bila mala…“
Zastajem na trenutak, osećajući kako mi obrazi gore. Svaki dan ista priča. Svaki dan ista borba. U ovom stanu koji je Bojan nasledio od roditelja, nikada nisam osetila da je to moj dom. Prošlo je 7 godina od dana kada smo se venčali i kada se Ljubica uselila kod nas – „samo dok se ne navikne“ – 7 godina u kojima sam naučila da ćutim, da gutam suze i da se pravim da me ne boli.
Bojan retko staje na moju stranu. „Znaš kakva je mama, pusti je“, šapuće mi uveče dok ležimo u krevetu. Ali ja ne mogu da je pustim. Ne mogu više da živim kao gost u svom životu.
Jednog dana, dok perem sudove, Lana mi prilazi sa crtežom. „Ovo smo ti i ja u parku“, kaže ponosno. Gledam crtež i srce mi se steže – nas dve same, bez Bojana i Ljubice. Da li je moguće da i ona oseća ovu podelu?
Te večeri, dok Lana spava, pokušavam da razgovaram sa Bojanom.
„Bojane, ne mogu više ovo da radim. Osećam se kao da nikad nisam dovoljno dobra. Tvoja mama uvek ima nešto protiv mene, a ti... ćutiš. Da li te briga kako se osećam?“
Uzdahnuo je, izbegavajući moj pogled.
„Ne želim svađe u kući. Mama je stara, navikla je na svoj način. Ti si mlada, možeš se prilagoditi.“
Osećam kako mi suze naviru na oči.
„Šta ako više ne mogu? Šta ako želim svoj mir? Naš mir?“
Ćuti. Znam da ga svaka promena boli, ali ova svakodnevna borba mene još više boli.
Tokom narednih nekoliko dana, pokušavam da razgovaram sa Ljubicom. „Znam da ti nije lako, ali meni je još teže kada osećam da ništa što uradim nije dovoljno dobro“, kažem joj dok zajedno slažemo veš.
Gleda me preko naočara.
„Mlada si, imaš sve što ja nisam imala. Radila sam dve smene i kuvala za celu porodicu. Mlade žene danas samo kukaju.“
Osećam kako mi se grlo steže od bespomoćnosti.
Ponekad sanjam da Lana i ja živimo same, negde gde nema stalnog gnjavažanja i gde mogu biti ono što jesam – majka koja pravi greške, žena koja ponekad zaboravi da obriše prašinu ispod televizora.
Jednog popodneva Lana dolazi kući iz škole plačući.
„Baka mi je rekla da sam razmažena jer sam tražila još jedan kolačić... Mama, zašto baka uvek viče na mene?“
Onda shvatim – nije samo moj teret. Lana takođe oseća težinu ovog doma.
Te večeri skupljam hrabrost koju nisam imala godinama.
„Bojane, moramo da razgovaramo. Ovo više nije dom ni za mene ni za Lanu. Ili ćemo pronaći rešenje ili ću otići sa njom. Ne mogu više da gledam kako naše dete pati zbog tuđih očekivanja i žalbi.“
Bojan dugo ćuti, predugo. Onda ustaje i izlazi iz sobe bez reči.
Ležim budna noću, razmišljajući o svemu što bih mogla da izgubim – ali i svemu što bih mogla da dobijem: mir, slobodu, šansu da Lana odrasta bez straha od kritika.
Jednog jutra, Bojan mi prilazi dok pijem kafu na balkonu.
„Razgovarao sam sa mamom“, tiho kaže. „Rekao sam joj da te mora poštovati kao ženu ovog doma ili će morati da pronađe drugo mesto za život. Nije bilo lako... ali ne želim da izgubim tebe ni Lanu.“
Osećam olakšanje pomešano sa strahom – hoće li Ljubica zaista otići? Hoće li se nešto promeniti?
Nedelje prolaze u napetosti, ali se stvari polako menjaju. Ljubica više ne komentariše svaki moj potez; povremeno čak i pohvali ručak ili pomaže Lani oko domaćeg zadatka bez pritužbi. Bojan je prisutniji, trudi se da bude otac i muž kakvog sam želela.
Ali rana ostaje – rana osećaja nepripadanja i borbe se za svoje mesto pod istim krovom.
Ponekad se pitam: Koliko žena oko mene živi istu ovu priču? Koliko nas ćuti zbog mira u domu? I gde je granica između prilagođavanja i gubitka sebe?
