Malo dete često ne zna da kaže: “Potrebna mi je bliskost.” Umesto toga – ono viče, odbija, udara, ćuti ili beži.
Roditelji takvo ponašanje vide kao “bezobrazluk” ili “izazivanje” – a to je zapravo: strah, potreba za kontaktom ili pokušaj da se reguliše u svetu koji mu je previše.
Tada okrivljavanje i etiketiranje ne pomažu, vać kontakt, razumevanje i postavljanje granica iz povezanosti – menjaju sve.
Ponekad je dovoljno da se roditelj zapita: “Šta svojim ponašanjem pokušavaš da mi kažeš?”
Kada dete ne želi da se obuče i nikako da krene u vrtić, prva reakcija roditelja je uglavnom: "Ma nećeš ti mene nervirati od ranog jutra!". A ono što se ustvari krije iza toga su detetove emocije koje ono ne ume da ispolji. Možda je jutro za njega prebrzo ili preglasno, možda mu treba još pet minuta više zagrljaja da bi mogao da krene, jer dete uglavnom ne beži od vrtića, ono beži od osećaja nesigurnosti i nedostatka kontrole.
Tada umesto osude roditelj treba da pruži kontakt, da postavi pitanje: "Da li želiš da sedimo još malo pre nego što krenemo?", "Šta bi ti pomoglo da se spremimo zajedno?"
Deca ne umeju da kažu: Usamljen sam, potrebna mi je pažnja, preumoran sam, zbunjen sam...
Zato telo govori umesto njih i ono što često nazivamo problemom u ponačanju zapravo je poziv upomoć.
Reči kao što su: Bezobrazan si, nevaspitan si, naporan si...detetu ne pokazuju šta treba da promeni, one mu govore da je ono pogrešno. A ne prihvatljivo ponašanje zapravo ne znači da je dete nevaspitano, ono znači da se dete bori sa nečim što ne ume da ti objasni. Zato umesto da se dete odmah etiketira treba da se upita u čemu je problem, umesto da se osuđuje, treba da se odmaknete od same situacije i sagledate je u celosti i umesto besa, detetu treba pružiti kontakt.
To što će roditelj promeniti svoju prvu, besnu reakciju, detetu može promeniti celokupno detinjstvo.
