Mnogi roditeljigreše u pristupu detetu, ponekad se čini da iako dete može da iznenadi zrelošću ono je ipak samo dete, nije odrasla osoba koja može da razume suptilne ili ipak ne tako suptilne poruke koje želite da im pošaljete.
Deca svakodnevno prave nestašluke koji čestro roditelje mogu da iznerviraju, ali reakcija roditelja u tim momentima je ključna za dalji razvoj deteta. Prema tome, vema je važno da svi roditelji zapamte IGNORISANJE NIJE VASPITANJE!
Ova tehnika možda pali kod odraslih, kada shvate ignorisanje kao kaznu za svoje greške pa se izvine ili na drugi način izglade situaciju, ali to nije slučaj kod dece. Oni ignorisanje shvataju kao tiho povlačenje ljubavi i to baš onda kada detetu najviše treba prisutnost roditelja.
Granica u odnosu roditelj - dete je potrebna, ali tišina i odbacivanje nikako. Kada od deteta okrenemo glavu, ono nauči da mora da se dokazuje da bi zaslužio ljubav.
Evo primera kao nikako ne treba da se ophodite prema svom detetu, a kako bi trebalo:
- Dečak od 6 godina prospe supu
- Otac se prodere, a onda zaćuti, gleda kroz dete, ne obraća mu se
- Dete pokušava da ga dotakne, ali tada ostaje tih, nedostupan i ljut
- Tada dete misli: "Vredim samo kad sam dobar, bolje da odem u sobu i postanem nevidljiv"
Igmorisanje deteta ne popravlja situaciju, ignorisanje ga uči: Kriv sam, čak i kad nisam!
I to postaje glas koji nosi u odraslo doba.
Sve što roditelj treba da uradi da bi to sprečio jeste da pokaže prisutnost.
Zato kada prospe supu treba da mu kaže: "Hajde zajedno da obrišemo"
Na taj način roditelj kritikuje ponašanje, a ne dete i dete tada uči da su roditelji tu čak i kada pogreši i da ljubav nije uslovljena savršenstvom.
Jer detetu ne treba roditelj koji se povlači kada je teško, njemu treba roditelj koji ostaje, koji ga vidi i voli čak i onad kada postavi jasnu granicu.
Ili na primer kada se desi da se brat i sestra posvađaju ili potuku, što se neretko i dešava, tada je reakcija roditelja od ključne važnosti, ne samo za dete kao jedinstvenu ličnost već i za njihov zajednički odnos.
Na primer:
- Devojčica od 4 godine udari brata, mama je izgrdi i ode od deteta, ne gleda je i ne reaguje na njen poziv.
- Dete se tada oseća kao da ljubav ne staje kada pogreši i kaka nije važna ukoliko nije savršena.
- Ona tada podsvesno uči da mora da zasluži da bi biloa viđena i važna u svojoj porodici.
- Tada treba postaviti granice i reći: Ne želim da udaraš svog brata, hajde da sednemo da se oboje smirite.
- Na taj način dete uči da može da se popravi i da ne treba da se stidi sebe.
Jer za decu u detinjstvu, u njihovim nežnim godinama je najvažnije da nauče da ljubav leči, a tišina ranjava.
