U svetu u kojem žene i dalje nemaju pravo na izbor, posao, ili slobodu, priča Bahie Suleimani nadilazi granice siromaštva, pola i zakona. Rođena u zemlji u kojoj je žensko telo često više teret nego blagoslov, Bahia nije imala ništa osim svoje odlučnosti. Bez škole, bez krova nad glavom, bez podrške, ali sa ogromnim srcem koje je kucalo samo za jedno – preživeti zbog svoje porodice.
Kad joj je muž ostao nepokretan, a dete gladno, nije birala jadikovanje, već masku – doslovno. Skinula je veo, obrisala identitet i postala “Bakar”, građevinski radnik koji nosi džakove cementa, meša malter i šeta po skelama kao svaki drugi muškarac. U očima sveta, ona više nije bila žena. Bila je ruke koje rade, noge koje trče i leđa koja ne smeju da se slome.
Prve sedmice su bile noćna mora – skrivanje svakog gesta, svakog pogleda, napor da dublje govori i hoda “muški”, u čizmama koje su ranjavale stopala, ali čuvale iluziju. Bahijino pravo ime više nije bilo bitno. Bila je samo radnik – najamnik u svetu koji bi je odbacio da zna istinu.
Ali svet joj nije ostao dužan. Kada su troškovi postali nepodnošljivi, a život supruga visio o koncu, Bahia je prodala svoj bubreg. Ne u nekoj bolnici u kojoj se zahvaljuju na donaciji. Ne uz zahvalnicu, već u tišini, daleko od očiju koje bi možda znale da je samohrana majka, prerušena žena, radnik na izdisaju.
I sve to – da dete može da jede, da muž može da diše.
I kada se njena tajna naposletku otkrila, ne zahvalnost, već kazna je bila ono što je dobila. Policija joj je oduzela vozilo kojim je prevozila građevinske materijale. Kazna koju nije mogla da plati odnela je poslednju nadu. A svet je tek tada saznao ko je Bahia Suleimani zapravo.
Njena ispovest u televizijskoj emisiji “90 minuta” pogodila je naciju u srce. Slike žuljevitih ruku, umornog lica i pogleda koji više ne krije, već ponosno gleda u kameru, obišle su svet. Bahiji je obećana pomoć, ali ona zna da pomoć ne briše godine laži, ni bol sakrivanja sopstvenog tela, ni operaciju posle koje nikad više nije bila ista.
Ipak, Bahia ne traži sažaljenje. Nikad nije.
“Majka ne bira sebe. Majka bira ono što njeno dete treba da ima”, rekla je jednostavno.
U svetu u kojem je ženama često zabranjeno čak i da sanjaju, Bahia je dokazala da ne moraš imati glas – da bi bio heroina. Dovoljno je da imaš srce koje ne odustaje.
· Reaguj
