Neki kažu da samo ljubav preživi smrt, a to potvrđuje i životna priča 90-godišnjeg penzionera Idrisa, koji se s dubokom tugom, ali i neizmernom nežnošću, prisetio svoje preminule supruge. Njih dvoje su proveli čak 63 godine zajedno – punih šest decenija zajedničkog života, u dobru i zlu, gradeći svoj mali svet od nule. Kako sam kaže, od ničega su stekli sve, i upravo zbog toga njihov brak smatra idealnim.
Sreli smo ga jednog sunčanog prepodneva kod stepenica koje vode ka zagrebačkoj tržnici Dolac. Njegov pogled bio je blag, a reči tihe, kao da svaka nosi težinu uspomena. Pričali smo o raznim stvarima, o mladosti, filmovima, pa i o tome ko mu je bila najlepša glumica iz mladih dana. Bez razmišljanja je rekao: „Brdžit Bardo.“ Ali je odmah dodao, s osmehom prepunim tuge: „Ali lepša od nje je bila moja supruga. Ona je za mene bila najlepša žena na svetu.“
Ispričao nam je kako je upravo tog dana bio na Mirogoju – obišao je njen grob. Njegove reči odzvanjale su jednostavnošću i dubinom koje samo pravi život može da ispiše.
– Umrla je prošle godine, u petom mesecu. Još uvek mi je teško. Znate, ljudi kažu da idealan brak ne postoji... Ali ako ipak postoji, onda sam ja imao takav brak. Imali smo sve. I ljubav, i poštovanje, i razumevanje. Od ničega smo izgradili svoj život – rekao je Idris, a u njegovim očima mogla se videti mešavina tuge, ponosa i nečeg dubljeg, što samo vreme može doneti – tiha zahvalnost za sve godine koje su imali.
Njegova priča je podsetnik da prava ljubav ne prestaje onog dana kada jedna polovina zauvek ode. Ona ostaje – u sećanjima, u sitnicama, u svakom koraku do groba, u svakom povratku kući koja više ne miriše na nju, ali čuva njen duh.
U vremenu kada se odnosi često lome na sitnicama, priča penzionera Idrisa može da bude svetionik – mladima kao inspiracija, starijima kao podsećanje, a svima nama kao dokaz da je moguće voleti jednom i zauvek.
