Priče o silovanju su uvek tužne i jezive, ali ova priča ima i veliku dozu hrabrosti i optimizma jer je Aleksandra uspela nemoguće - iz tragične situacije naučila je pouku kojom je probala da spase ostale žrtve porodičnog nasilja.
Aleksandra je jedna jaka žena. Ona je jaka jer je preživela, ona je jaka jer svoje iskustvo napisala u knjizi i sada javno za Jutarnji list ispričala kako joj je bilo da odraste sa očuhom koji ju je odmalena tukao, a potom i seksualno zlostavljao.
Njena majka je zatrudnela kada je imala samo 24 godine sa momkom koji je bio samo letnja avantura, a onda je saznala da mladić već ima verenicu. Vratila se kući gde je na nagovor majke odlučila da rodi dete.
Kad je Aleksandra imala četiri i po godine, majka se udala za novog muškarca. Nakon toga je, gotovo po pravilu, svake iduće godine rađala još jedno dete, ukupno njih još šestoro, ali je jedno odmah po rođenju umrlo.
Aleksandra je vodila računa o svoj braći, trudila se da sve radi po pravilu, ali sa očuhom to nije bilo moguće.
"Vrlo brzo očuh je pokazao svoje pravo lice. Prva slika koje se sećam je kad mi je u komšiluku, gde je radio kao moler, našao goluba u kutiji i doneo mi ga na poklon. Meni je taj golub izgledao strašno, nije mi se svidelo to što je bio zarobljen i ja sam ga pustila. Tada je jako vikao na mene.
Prvi put kada je udario mamu bili smo u parku. Počeli su da se svađaju a on ju je jako udarao. Ja sam vikala "nemoj, nemoj". Tada je udario mene", ispričala je Aleksandra Hampamer koja danas ima 55 godina.
"Sećam se da me tukao za sve i svašta. Zašto tako dugo čistim pirinač za ručak, zašto ovo nisam uradila ili zašto sam baš to uradila. Zvao me kopiletom i ta reč je obeležila moje detinjstvo."
Aleksandra priča da je majka nekoliko puta pokušavala da ode od njega, ali bi se on nekako uvek vraćao, stalno joj obećavajući da će se popraviti, da će biti bolji. "Majka je radila kao radnica po nekim fabrikama, a kasnije više nije ni mogla da radi jer je stalno bila plava od batina i niko nije hteo da je zaposli.
On je isto radio u fabrici, a mi smo preko nekog brda gledali na put i ako ne bi došao oko 14:10 s posla znali smo da je opet završio u kafani, i da će kada dođe opet da napravi haos. Za vreme vikenda je pio od jutra do večeri i onda smo znali šta se dešava uveče: bacanje stvari, bacanje hrane po podu i na kraju prebijanje nas.
Ja sam bila najstarija i nisam bila njegovo dete i odmalena me zvao kopile. Nije me nikad zvao mojim imenom. Uvek sam dobijala najviše batina.
Jednom me razredna pozvala i rekla mi da je čula šta se događa kod mene u kući, ali ja nisam htela da joj priznam jer ako priznam dobiću batine. Onda je ona rekla - Aleksandra sve znamo, samo mi kaži šta se događa. Ja sam se na to jako rasplakala i rekla joj da se barem nikad nisam ni rodila.
Sećam se da se ona tada zaledila i rekla: Aleksandra, nemoj to nikad više reći, nemoj to nikad više reći. Život je najveći dar koji smo dobili, i moramo naći način kako da bude bolje....
Mnogo godina kasnije sam se setila njene rečenice i mislim da je to bio neki prvi korak ka kretanju ka svetlu. Nekako mi se činilo da je nekom stalo za mene."
Silovanje
Kada sam imala 13 godina već je počeo da me gleda drugim očima. Videla sam tu promenu u njegovom pogledu. Jednom smo otišli da beremo pečurke i on mi je prišao i rekao kako sam ja već odrasla, kako ću uskoro biti žena i da će mi on pokazati kako to izgleda kad ja budem žena. I silovao me na livadi i bilo je gnusno. Nakon toga se događalo jednom nedeljno ili jedno mu dve nedelje. Zatvorio bi šupu ili bi me silovao na dvorištu, nekad kad mama nije tu i dok su deca u kući ili dvorištu.
To je trajalo više od pola godine, dok u jednom trenutku nije počeo da galami na mene, ja sam mu se suprostavila on je uzeo žarač za vatru i počeo time da me tuče. On je zaključao vrata i počeo da me udara, a braća su bila napolju. Ja se ne sećam ni dan danas kako je to izgledalo i kako sam ja uspela da pobegnem kroz zaključana vrata jer ključ je bio kod njega. Tako krvava sam izašla napolje, sećam se braće koja stoje kod kapije i plaču: "Ne ostavljaj nas," a ja sam im rekla - "Vratiću se po vas".
Odmah sam otišla u policiju. Bila sam sva prljava, noga mi je bila krvava, krv se slivala preko pantalona, a policajac mi je rekao : Vi te svoje porodične probleme rešavajte unutar četiri zida.
To nikad neću zaboraviti."
Spasavanje
Posle sam otišla kod jedne tetke, a pošto smo se svi plašili njega, ona me ispratila na autobus kod druge tetke. Koliko sam bila uplašena, govori i činjenica da sam uveče stigla oko 23h kod tetke ali joj nisam pozvonila na vrata nego sam do jutra spavala ispod stepenica. Ja sam tada imala 13 i po godina.
Posle toga sam otišla kod bake da živim. Uskoro su došli i braća i majka, a sa njim smo se uvek prepirali i sud mu nikad nije dao kaznu za zlodela koja je činio."
Aleksandra je kasnije ispričala da je stalno imala osećaj da niko ne veruje njoj i njenoj majci, da svi veruju samo njenom očuhu koji je znao biti slatkorečiv kada je bio trezan.
Tek kada je imala oko 22 godine uspela je da izganja pravdu i da on dobije neku vrstu zabrane prilaska, ali tada je već bilo kasno - on je imao rak i umirao je.
"Priroda se ipak postara za to da on bude kažnjen," kaže ova hrabra žena koja je godinama radila sa žrtvama zlostavljanja i pokušavala da im pomogne. A onda je shvatila jednu surovu istinu.
"Ljudi vole da budu žrtve, zato se većina vraća nasilniku," kaže Aleksandra koja se danas bavi zaštitom i udomljavanjem pasa.
Njenu priču poslušajte direktno od nje na videu ispod:
· Reaguj
