Dvadeset godina braka sa policajcem nije bilo ni nalik onome što je sanjala. Ljubavi nije bilo – ali bilo je nečega mnogo goreg. Danas kad se osvrne, kaže da nije znala da li ju je više bolelo to što je suprug pokušao da je ubije, ili što joj je sin – dete za koje je sve činila – zauvek okrenuo leđa.
Sve je počelo bezazleno. Jedna šoljica kafe svakog popodneva. A onda – srce koje ubrzava, puls koji skače na 200, nesvest. Doktori nisu nalazili ništa konkretno. Mislila je da umišlja. Ali instinkt je bio jači. Sakrila je kameru pored aparata za kafu.
Snimak je prenerazio - njen suprug, uniformisani čuvar zakona, sipa nešto u rezervoar za vodu. Pola miliona dolara životnog osiguranja čekalo je da "prirodna" smrt dođe.
Nije ga prijavila. Samo je otišla. Spakovala kofere, povela srce i ćutanje. Rekla je samo majci. Sina nije želela da optereti istinom. Nije htela da zna da je otac pokušao da mu ubije majku. Mislila je da ga štiti. Ali istina ima neobičan način da se okrene protiv onih koji je čuvaju.
Razveli su se. On je ostao poštovan u službi. Ona je dobila polovinu penzije. Sin – sada već odrastao čovek – nikada joj nije oprostio. Govorio je s njom retko, i kad bi govorio, bilo je hladno. Osećala je kako u njegovim rečima odzvanja prezir. Nikada nije saznao za pokušaj ubistva. Nikada nije znao za snimak koji i danas stoji zaključan u banci.
Snimak i dalje postoji. Snimak koji bi mogao promeniti sve. A ona se danas ne pita više kako da preživi – već da li da uništi jedini dokaz koji je imala. Ili da ostavi istinu iza sebe, da je pronađe onaj koga se najviše tiče?
Možda bi joj sin verovao, a možda i ne bi. Možda bi se pokajao. Možda bi rekao: "Zašto mi nisi rekla ranije?" Ali ona je ozabrala nositi tu istinu dve decenije, u tišini, u osami, bez pravde, kao teret koji ne bi trebalo da nosi nijedna žena.
Stil / Ona
