Bila sam dete kad sam sa sestrom bežala od bombi iz Jugoslavije: U avionu nam je nepoznata žena dala cedulju, sad posle 20 godina je tražimo da joj kažemo...

Ajda Zugaj nikada nije bila osoba koja voli da čuva stvari. U njenom stanu u Bostonu zidovi su prazni, bez slika i uspomena. Navikla je da bude spremna za svaku promenu – uvek drži spakovanu malu torbu sa osnovnim stvarima, za slučaj da mora brzo da ode.

Kada su kasnije otvorile kovertu, unutra su pronašle par visećih minđuša i novčanicu od 100 dolara. Na koverti je bila kratka, rukom ispisana poruka, a na kraju – samo njeno ime: Trejsi.

Za Ajdu i njenu tada 17-godišnju sestru, taj poklon značio je mnogo više od novca. Taj novac im je pomogao da prežive prvih nekoliko dana u Americi, dok su boravile kod brata studenta u Ajovi. I danas, 23 godine kasnije, taj čin dobrote i dalje oblikuje način na koji obe sestre gledaju na život.

Ajda godinama pokušava da pronađe Trejsi. Proučavala je kovertu, istraživala moguće tragove, kontaktirala hotele, avio-kompanije i turističke agencije, ali svaki pokušaj završio je slepom ulicom. Pričala je s novinarima i delila svoju priču na Reditu, nadajući se da će neko prepoznati tu ženu.

Do sada, međutim, nije uspela da je pronađe. Zato sada proširuje potragu. Organizacije koje pomažu izbeglicama nedavno su podelile video u kojem Ajda govori o svojoj potrazi. U snimku objavljenom na Tviteru, ona se obraća javnosti:

„Želim da pronađem Trejsi kako bih joj zahvalila na njenoj velikodušnosti, ljubaznosti i empatiji, na tome što su nas moja sestra i ja, zahvaljujući njoj, osećale dobrodošlima,“ kaže Ajda, dok u pozadini svira tiha muzika. „Možda ste čuli od nekog člana porodice, prijatelja ili bilo koga sličnu priču? Možete li mi pomoći da je pronađem?“

Ajda je ovu priču ispričala mnogo puta. Ali još uvek ne zna kako se završava.

 Tragovi koji su pokrenuli potragu

Poruka koju je Trejsi napisala na koverti ispisana je kurzivom: „Devojkama iz Jugoslavije.“

Čini se da je tekst ispisan na papiru iz hotelskog bloka – verovatno iz mesta u kojem je odsela. U gornjem levom uglu plavim slovima stoji oznaka „Holiday Inn Garden Court.“

„Žao mi je što je bombardovanje vaše zemlje izazvalo bilo kakve probleme vašoj porodici. Nadam se da će vaš boravak u Americi biti siguran i srećan – dobrodošle u Ameriku – molim vas, iskoristite ovo da vam pomogne ovde. Prijateljica iz aviona – TREJSI“

Ali koverta nije jedini trag koji Ajda ima. Kaže da se seća i još nekoliko detalja s leta – nekih iz sopstvenih uspomena, a nekih iz priča svoje sestre.

Trejsi, žena koja im je dala kovertu, putovala je s prijateljicom. Ajda veruje da se i ta prijateljica zvala Trejsi.

Po njenoj proceni, obe su tada bile u kasnim tridesetim ili ranim četrdesetim godinama. Jedna je bila brineta vezane kose, dok je druga imala srednje dugu plavu kosu. Nosile su teniske rekete koje su odložile u prtljažni prostor iznad sedišta. Pričale su o tome kako su igrale tenis u Parizu. Ajda misli da su možda živele u Minesoti, verovatno na nekoliko sati vožnje od Međunarodnog aerodroma u Mineapolisu i Sent Polu.

Seća se i kako je pomagala ženama oko pletenja. U to vreme nije govorila engleski, ali je njena starija sestra mogla voditi razgovor.

U nedavnom video-snimku, Ajda opisuje Trejsi na osnovu tragova koje ima:

„Trejsi bi danas bila žena srednjih godina ili starija dama, koja je odlična u tenisu i ranije je putovala zbog njega. Letela je iz Pariza, gde je odsedala u Holiday Inn hotelu i igrala tenis, do Amsterdama, gde smo se srele na tom letu. Odande je letela za Minesotu, a sve se to dogodilo 31. maja 1999. godine.“

Zašto joj ova poruka danas znači još više 

Ajda se i dalje seća osećaja kada je prvi put pročitala poruku na koverti.

Primietila je da je reč „siguran“ podvučena.

„To je bio prvi put da sam osetila olakšanje. Kao da sam pomislila – ovo je sigurno mesto i ovde možemo da izgradimo budućnost,“ kaže ona.

„Mislim da me zato pismo tada toliko dirnulo, jer smo od potpune užasne stvarnosti odjednom došli do ovog prelepog čina dobrote.“

Njena sestra Vanja Kontino ne seća se mnogo detalja s leta, ali se jasno seća trenutka kada su otvorile kovertu i unutra pronašle 100 dolara.

„Samo smo se pogledale, sestra i ja, i zagrlile jedna drugu,“ kaže ona. „Jer to je bilo sve što smo imale. … Bilo je neverovatno da je neko bio spreman da potroši toliki novac na nas.“

Ajda kaže da ih je dar iznenadio već tada, u prvim danima u Americi, ali da joj s vremenom postaje sve značajniji.

„Na koverti se nalazila neverovatna poruka dobrodošlice,“ kaže u novom video-snimku.

„Čuvam je kao blago, jer kako vreme prolazi, shvatam da su ovakve dobrodošlice danas sve ređe.“

Nikada neće zaboraviti ovaj čin velikodušnosti

Ali ima i toliko drugih uspomena – priča koje joj je teško da ispriča, o tome kako je izgledalo započeti novi život u Americi.

Kao trenutak kada je jedna žena odbila da prihvati kovanice kojima su ona i njena sestra pokušale da plate nešto u prodavnici, govoreći im da „ne pripadaju ovde.“

Kao ljudi koji su joj rekli da bi trebalo sama da se deportuje nakon što je Mit Romni upotrebio taj izraz tokom debate 2012. godine.

Kao oni koji su nepravedno sudili o tome da li neki imigranti zaslužuju da budu u Americi.

Takva iskustva ostavila su duboke rane, kaže Ajda, toliko da godinama nije želela da govori o tome da je izbeglica. Pohađala je časove za smanjenje akcenta i činila sve što je mogla da se uklopi.

„Samo sam pokušavala da izbrišem ceo svoj identitet kako bih bila prihvaćena,“ kaže ona, „samo da bih shvatila da se to nikada neće desiti.“

Za nju je Trejsina poruka „dijamant u tami“ – i upravo zbog toga je čuva i nastavlja da traži ženu koja ju je napisala.

Svake godine obnavlja potragu oko Dana sećanja

Ajda kaže da svake godine, uoči Dana sećanja – godišnjice njihovog dolaska u Ameriku – ponovo započinje potragu za Trejsi. Još jedan trenutak kada intenzivnije traga za tragovima je Dan zahvalnosti, jer je taj praznik podseća na to koliko je taj čin ljubaznosti oblikovao njen život.

„Pokušavam da to uradim svake godine za Dan sećanja i Dan zahvalnosti – da pretražujem, tražim na internetu, stupam u kontakt s različitim ljudima i isprobavam različite strategije,“ kaže Ajda.

Svaki pokušaj sa sobom nosi mešavinu emocija.

„Definitivno je teško vratiti se u prošlost i ponovo proživljavati ta iskustva,“ priznaje ona.

Ponekad poželi da može biti poput svoje sestre, fokusirana na sadašnjost, umesto na prošlost.

Ali postoji nešto u vezi s Trejsi što ne može da izbaci iz misli. Toliko puta ju je tražila, na toliko načina.

Kada je tek počela potragu, nije mogla da pronađe kovertu i plašila se da je zauvek izgubljena. Oslanjala se na maglovite detalje iz sećanja.

Sećala se teniskih reketa u prtljažnom prostoru iznad sedišta, pa je pretraživala teniske asocijacije. Pokušala je i da kontaktira American Airlines, oslanjajući se na svoje sećanje na logo na avionu. Ali nije imala sreće.

Nekoliko godina kasnije, pronašla je kovertu, koja joj je pružila više detalja za istraživanje. Unutra je pronašla ručno ispisan itinerar koji joj je, kako veruje, dao otac pre nego što su krenule na put. Na njemu je bio naveden drugi avioprevoznik i broj leta – KL 655.

Obratila se toj aviokompaniji, KLM-u, ali je naišla na još jedan ćorsokak.

„Pokušali smo da pronađemo bilo kakve informacije o ovom slučaju, ali nažalost, KLM ne čuva stare podatke o letovima, tako da je bilo nemoguće pronaći bilo šta interno,“ rekla je Ilse Hemskerk, portparolka KLM-a, u e-mailu za CNN.

Kompanija je pre nekoliko godina podelila priču na svom blogu, a u komentarima su ljudi izneli različite ideje. Nekoliko njih je napomenulo da su američki putnici na tom letu verovatno leteli KLM-om u okviru zajedničkog leta s Northwest Airlinesom.

„Mineapolis je bio čvorište NW-a,“ primetio je jedan komentator. „Možda su letele ka nekom drugom delu Srednjeg zapada ili zapadne Amerike.“

Ajda i dalje razmišlja da li je taj let zaista bio KLM-ov.

 Na Redditu, gde je ona više puta objavljivala priču o koverti tražeći pomoć, pronašla je podršku zajednice koja ju je ohrabrivala i delila svoje teorije.

Da li se seća kako je avion izgledao? Da li zna da li su žene igrale tenis profesionalno? Šta ako pokuša da kontaktira nekog lokalnog novinara u Mineapolisu?

Komentatori su brzo analizirali vremenski okvir i primetili da se tada igrao Rolan Garos. Neko joj je predložio da kontaktira turističke agencije koje organizuju teniske turneje.

Dok su mnogi odgovarali s predlozima gde još da traži, bilo je i skeptičnih. Jedan korisnik je sugerisao da su šanse za uspeh toliko male da bi njenu energiju bolje bilo usmeriti na činjenje dobrih dela, umesto na potragu za nepoznatim osobama uz tako malo informacija.

„Šanse su tako maaaaaale, a opet, ja se ne osećam obeshrabreno“, odgovorila je Ajda. „Želim da ostanem uporna koliko god mogu... One su bile naš prvi doček, i nikada ih nećemo zaboraviti. Želim da znaju kako se ova priča završila.“

Ajdina sestra Vanja sada ima 40 godina i anesteziolog je. Kaže da je ta koverta, koju su primile po dolasku u Ameriku, oblikovala njen pogled na život. Trudi se da bude velikodušna i da uzvraća dobrotu kad god može.

Ajda nije govorila engleski kada je upoznala Trejsi, malo pre svog 12. rođendana. Danas ima 34 godine i volela bi da s njom razgovara na engleskom – da joj ispriča kako sada radi s neprofitnim organizacijama, kako je suosnivač konsultantske kompanije i kako predstavlja Masačusets kao delegat u Kongresu izbeglica.

Pronalaženje snage kroz deljenje svoje priče

Sada su se u potragu uključile i organizacije za pomoć izbeglicama

Kada je Sara Šefer čula za potragu koju vodi Ajda, znala je da želi da pomogne.

Ajda je prošle jeseni govorila na jednom panelu, dok su desetine hiljada Avganistanaca dolazile u Ameriku posle pada Kabula.

Mnogi bivši izbeglice koji su tada podelili svoje priče spomenuli su male gestove ljubaznosti koji su im ostali urezani u sećanje, kaže Šefer, vršiteljka dužnosti direktorke Refugee Advocacy Lab i potpredsednica organizacije Refugees International.

„Najdirljiviji trenuci dobrodošlice o kojima su bivše izbeglice govorile bili su upravo ti sitni gestovi ljubaznosti i velikodušnosti – neko ko im kaže ‘dobrodošli kući’ kad stignu na aerodrom ili komšija koji proveri da li im nešto treba“, objašnjava Šefer.

A Ajdina priča, kaže, izdvojila se od ostalih.

„Samo smo se pogledale, ja i moja sestra, i zagrlile jedna drugu. Jer to je bilo sve što smo imale... I bilo je neverovatno da je neko bio spreman da potroši toliki novac na nas.“

„Moramo da pronađemo Trejsi“, pomislila je Šefer.

Ova snažna priča, dodaje, danas je važnija nego ikad, s obzirom na to da broj raseljenih izbeglica u svetu dostiže istorijski maksimum.

Video sa pričom još nije stekao veću pažnju na društvenim mrežama, iako su ga ove nedelje podelile brojne organizacije za pomoć izbeglicama. Šefer kaže da za sada nisu dobili nijedan trag, ali zna da je još rano – nikad se ne zna ko bi mogao da naiđe na objavu.

Deljenjem ove priče, kaže, cilj nije samo da se pronađe Trejsi, već i da se pokaže kako jedan mali gest dobrodošlice može promeniti nečiji život.

Jedan trag je propao, ali ona i dalje ne odustaje

Ajda kaže da je pre nekoliko godina, kada je svoju priču podelila sa novinarom lista Minneapolis Star Tribune, iskočila jedna moguća veza – žena po imenu Trejsi koja je igrala tenis, putovala istom rutom u prošlosti, pa čak i imala prijateljicu istog imena.

Ali ta Trejsi nije se sećala da je ikada srela Aydu i njenu sestru, niti da je napisala poruku ili dala 100 dolara izbeglicama u avionu. Da bude sigurna, pitala je i svoju prijateljicu, koja joj je potvrdila da 1999. godine nisu putovale iz Amsterdama u Mineapolis.

Ajda i dalje čuva poruku: „Moja prijateljica Trejsi potvrdila je da to nismo bile mi... Ipak, srećno s potragom.“

Da li je moguće da je to ipak bila prava Trejsi?

U početku je mislila da jeste, ali kada je saznala da te žene ipak nisu putovale 1999. godine, bila je uverena da se njena Trejsi i dalje nalazi negde tamo.

„Ne mislim da smo je pronašli... Mislim da bi se neko setio nečeg ovakvog“, kaže Ajda.

Nada se da će video dopreti do šire publike i možda je usmeriti na neki novi trag koji do sada nije primetila.

„Možda Trejsi ne vidi ovu priču, ali neko drugi hoće – možda njena prijateljica, neko ko se seća tog trenutka“, kaže.

Naravno, postoji mnogo prepreka na tom putu.

Neki detalji o Trejsi možda su izgubljeni kroz vreme ili kroz različite interpretacije.

Zugay zna da je moguće da nikada ne pronađe Trejsi. Takođe shvata da Trejsi možda i ne želi da bude pronađena.

Ali i dalje veruje da vredi pokušavati.

Možda će Trejsi pročitati ovu priču.

Ili možda potraga sama po sebi već ima smisao.

Ajda se priseća jednog komentara koji je godinama ranije dobila na Redditu. Bio je predivan, kaže – još jedan dijamant u tami.

„Ne mogu ti pomoći u ovoj potrazi, ali možeš li mi reći kako bih mogao da budem nečija Trejsi – za nekoga ko tek dolazi u moju zemlju, moj grad, moju ulicu?“

Možda će još ljudi čuti priču o Trejsi i zbog nje se potruditi da budu ljubazni prema nekome ko započinje novi život.

I možda jednog dana, poruke poput one koju je napisala Trejsi više neće biti tako retke.

Stil / CNN