Danas je porodica sa mnogo dece pre izuzetak nego pravilo, dok je u selima u Jugoslaviji većina porodica imala mnogo dece. Naše bake i prabake odgajale su, u pravilu, najmanje troje, a često i petoro dece. Ipak, ne bi sva deca dočekala odraslo doba.
Ekonomski razlozi za velike porodice
Povratak oca iz vojske.
Klimatski uslovi imali su veliki uticaj na blagostanje seljačkih porodica. Bilo je izuzetno teško izdržavati stare roditelje, jer je, prema dostupnim podacima, prosečna porodica sa malim komadom zemlje jedva preživljavala. Roditelji su mogli biti sigurni da će imati hleb u starosti samo ako su odgajali nekoliko dece – budućih hranitelja porodice.
„Bog daje decu – daće i za decu“
Veliki broj dece nije bio karakterističan samo za seljačke porodice.
U to vreme, prosečan životni vek bio je kratak, pa su devojke mogle da se udaju već sa 13 godina, dok su mladići imali pravo da stupe u brak sa 15. Takva pravila postojala su od davnina i bila su deo tradicije.
Ne treba preuveličavati religiozne razloge za rađanje dece, ali se tada smatralo da je „grešno odlučivati umesto Boga ko će se roditi“. Upravo tim načelom rukovodile su se porodice u selima pre modernizacije društva.
Sinovi i kćeri
Tri ćerke… Još samo da dođe sin!
Ako je prvo dete bila devojčica, otac bi prema njoj bio ravnodušan, a u kući bi to primali sa žaljenjem.
Baka bi rekla: „Nema veze, biće dobra dadilja“. Mladog oca, kojem se rodila ćerka kao prvo dete, seljani su imali pravo da izgrde, pa čak i da ga istuku – „zašto si napravio devojčicu“. Dešavalo se da bi ga ozbiljno pretukli, a on bi ćutao i trpeo, jer je „tako oduvek bilo“.
Majka – stub porodice
Tri ćerke, kao u bajci…
Zanimljivo je čitati stare zapise iz seoskih krajeva, u kojima se opisuje uloga majke u porodici. Prema tim svedočenjima, upravo je majka bila ta koja je rešavala sve svakodnevne probleme dece, uključujući nabavku hrane i pravljenje odeće. U porodicama na selu majka je imala autoritet jednak ocu.
„Šestoro na klupama“
„Bilo je dirljivo gledati kako se deca skupljaju oko iscrpljene majke“, pisala je u svojim memoarima jedna doktorka iz tog doba.
„I ona nije zaboravljala nijedno dete – svakog bi pomazila po glavi, čak i najstarijeg sina, skoro odraslog mladića, koji bi sedeo malo dalje od gomile devojčica i dečaka. Što je dete bilo mlađe, to je bilo bliže majci. I to pravilo niko nije dovodio u pitanje.“
Stoka se gledala bolje nego deca
Četiri generacije u jednoj kući.
Ne treba zaboraviti da su roditelji u seljačkim porodicama gotovo uvek radili. Čak i trudna žena obavljala je sve kućne poslove – vršila je žito, plijevila, sadila i kopala krompir, i to sve do porođaja.
„Neke žene rađaju na njivi, druge u drndavim kolima dok pokušavaju da stignu kući. Neke, kada osete porođajne bolove, trče kući, ‘kao ovčica’“, beležili su etnografi tog doba.
"Stoka se gledala bolje nego deca, jer ako se desi da crkne krava svi ostaju gladni, a ako umre dete, majka je govorila - sudbina takva, rodiću drugo"
Istoričari beleže da se u selima često moglo videti kako dete bosonogo šeta ulicom u kratkoj košuljici, držeći koricu hleba u ruci. Majka bi sedela ispred kuće i radila nešto, povremeno bacajući pogled na dete.
Deca – sreća u domu
Zbog toga su veliku ulogu u vaspitanju dece imali bake i deke. Oni nisu samo pazili na unuke, već su im prenosili korisna znanja. To se često radilo kroz bajke, u kojima su se pominjale opasnosti koje vrebaju u šumama i rekama. Strah od vodenjaka, sivog vuka ili drugih „zlih junaka“ služio je kao neka vrsta psihološke kočnice za radoznalog seoskog dečaka, koji je često bio prepušten sam sebi. Ipak, već sa 10 godina mogao se videti kako sam ide u šumu, na njivu, u susedno selo, a vraćao bi se kasno noću, bez ikakvog straha.
