Postoji mnogo dokumentovanih iskustava o strašnim traumama iz detinjstva, ali priča Mod Žilijen koja je završila u zatočeništvu sopstvenih roditelja punih 18 godina je posebno potresna i strašna.
Luj Didije je bio čovek koji je sanjao da odgaja ženskog nadčoveka. Ne zna se da li je u početku imao detaljan plan, ali je nastao 1936. godine zahvaljujući "sreći". Porodica rudara molila ga je za milostinju jer nisu imali čime da prehrane svoju decu. Didier je, videvši užasno stanje porodice, ponudio pomoć ali u zamenu za petogodišnju devojčicu.
Smatrao je da devojčica nije bila pogodna za ostvarenje sna, jer je već bila "uništena" svetom. Ali imala je potencijal i svoju "svrhu". On je dobio najbolje obrazovanje u školi, pa na fakultetu i sve to da bi svojoj budućoj ćerki dao najbolje školovanje kod kuće. Kada je devojka imala dovoljno godina za reprodukciju, Didier ju je oženio. Kasnije je izračunao tačan datum rođenja svoje ćerke, začeo je i devojčica je rođena tačno onog dana kada je on predvideo.
Tri godine kasnije, bogati Didije preselio je svoju ženu i ćerku na imanje, gde su živeli, odsečeni od spoljašnjeg sveta. Čitav život porodice bio je podređen cilju podizanja superžene koja bi morala da spasava svet, na primer, tako što će postati predsednica Sjedinjenih Država.
Ona je izdala knjigu u kojoj je bilo do detalja opisano šta nije smela da radi. Između ostalog ovo nikako nije smela da radi:
- Pokaže ili doživi emocije
- Pokaže i prizna bol i strah
- Koristi usluge lekara
- Uživanje u hrani, krevetu i bilo čemu drugom, uopšte od manifestacija života
- Devojka nikada nije jela ništa ukusno i meko, na primer čokoladu, jogurt ili voće. Kada je posle 18 godina spasena i prvi put otišla kod zubara, ispostavilo se da su joj svi zubi uništeni zbog loše ishrane.
- Nije joj bilo dozvoljeno spavanje u zagrejanoj prostoriji ili na mekom krevetu ili dušeku.
- Nije smela da se oblači toplo, čak i ako je napolju hladno.
- Nije smela da čita ništa što joj pričinjava zadovoljstvo
- Nije smela da se kreće dalje od ograde imanja
- Nije smela da komunicira sa drugom decom, Mod je imala prijatelje a to su bili - psa, poni i patka.
- Nije smela da se kupa češće od 1 nedeljno, a i kada bi se kupala morala je da koristi vodu u kojoj se prvo kupao njen otac, a potom i majka, pa tek onda ona.
- Nije joj bilo dozvoljeno da pere kosu češće od 1 mesečno
- Nije smela da koristi više od jednog listića toalet papira u toaletu
- Nije smela da šiša kosu
- Nije smela da nosi šiške jer "šiške blokiraju mozak"
- Nije smela da postavlja pitanja, traži nešto, žali se
Evo nekoliko primera onoga što je Mod morala da uradi i što je smela da uradi:
- Mod je morala da sedi od 15 minuta pa do sat vremena mirno i da gleda oca u oči;
- Morala je da pije alkohol od 7. godine da bi se razvila tolerancija na velike doze, isto to je poni bio primoran da uradi iz nekog razloga
- Morala je da šeta sama bez lampe u mraku po imanju, pod budnim okom njenog oca koji ju je motrio sa prozora, da nauči kako da se kreće naslepo i nečujno, u slučaju/ako je kidnapovana
- U 3 sata ujutro da prati roditelje u mračni i hladni podrum sa pacovima i paucima, sedi sam celu noć sa zvonom oko vrata i da ne spava, svaki zvuk je kazna.
- Satima uči pod vođstvom majke
- Učenje muzike 8-10 sati dnevno pod vođstvom nasilnog učitelja koji te tuče i gasi cigarete. Mod je svirala instrumente (harmonika, klarinet, trombon, orgulje, klavir, violina) jer „ako nacisti ponovo dođu na vlast, onda obično samo muzičari opstaju u koncentracionim logorima“
- Rad na farmi od 5 godina ravnopravno sa radnicima (nositi ogrev, mešati cement, čistiti štalu, čuvati žetvu)
- Bavljenje sportom, uključujući stajanje na leđima konja u pokretu
- Ustajanje u 6 ujutru, pa buđenje majke, pa oca, pomaže mu oko jutarnjeg toaleta, stoji sa loncem dok on oslobađa bešiku
Njoj je otac pričao da je Hitler super čovek, ali zato što je kukasti krst okrenuo naopako - sva energija je otišla od njega.
Stalno ju je podsećao da joj čita misli, zna šta joj je u glavi i sadašnjost i budućnost.
Mod je doživela strašnu traumu jer ju je jedan radnik sa farme ključem silovao dok je imala 6 godina, ali ona nije smela da se žali jer joj je otac branio da se žali za bilo šta.
Ipak, ova surova i mučna priča ima srećan kraj. Mod je uspela da pobegne, postala je psihoterapeut, udala se i rodila dve ćerke. Ipak, noćne more i napadi panike nikad nisu nestali.
Ona svojim klijentima poručuje da se čovek ne može zarobiti sve dok se bar tanka traka slobode u vidu misli probije kroz pukotinu u njegovom zatočeništvu. Čak i u tim nezamislivim uslovima, Mod je uspela da sebi postavi neprijatna pitanja o svojim roditeljima, koji su insistirali da samo oni „brinu za nju, nikome drugom se ne može verovati“. Bila je u stanju da sumnja i čak vodi tajne eksperimente. Na primer, koristila je dva listića toalet papira u wc, a kada bi je njena majka pitala: „Da li si uzela samo jedan papir", ona je odgovorila: „Da“ i gledala da li će oni, supermoćni roditelji, otkriti da ona laže. Ali oni to nisu prepoznali.
Mod je izdala biografiju u kojoj je potanko objasnila sve torture koje je preživela i navela je da nije strašno živeti bez voća i tople sobe, ali je surovo i skoro nemoguće živeti i preživeti bez emocija i ljubavi.
Ova nesrećna žena je pričala kako joj je najgora kazna bila nemogućnost da plače, da se raduje ili da deli sa roditeljima svoje misli i osećanja. Njeno detinjstvo bilo je emocionalni zatvor.
Kada sledeći put svom detetu (bilo sinu ili ćerki) kažete ovo: „Ne plači“, „Bojiš li se, kukavice, ko će te ukrasti od kuće?“, „Ne postavljaj glupa pitanja“, „Kakvo idiotsko pitanje“ - setite se Luja Didiera. Svaka takva primedba naše dete malo približi ograđenom imanju u Francuskoj, gde, u naizgled savršenom domaćinstvu, mala Mod Žilijen pati u zatočeništvu.
