Bosa je svoju ispovest napisala na jednom Fejsbuk grupi, a mi je prenosimo u celosti. Ispovest ima poučan karakter. Ako ne platimo na mostu, platićemo na ćuprili. Kad ne shvatimo težinu našeg krsta, stići će nas tamo gde se najmanje nadamo.
"Kada sam ga tek upoznala, bila sam mlada, puna snova o srećnom životu. Bio je ljubazan, pun pažnje, govorio je sve što sam želela da čujem. Nismo se ni okrenuli, a već smo imali dete. Mislila sam da je to početak naše bajke. Nažalost, ta bajka je ubrzo postala za njega noćna mora, za mene dužnost i krst koji sam trebala da nosim i nije mi bilo teško.
Nekoliko meseci nakon što se naš sin rodio, lekar nam je saopštio strašnu dijagnozu – atrofija mišića. Naš mali borac, sav svet u njegovim očima, morao je da se bori s nečim što je za nas bilo nespojivo sa stvarnošću. Bio je to udarac koji nas je potpuno slomio, ali što se tiče mog muža, to je bilo previše za njega.
U početku mi je bio podrška. Prvo je bio ljut i besan, bes je vremenom prešao u očaj, a kasnije u ravnodušnost. Gde sam morala da budem tampon zona između bolesnog deteta kojem sam trebala zdrava i jaka i depresivnog muža kojeg sam pokušavala da morališem i ohrabrim.
Kako su godine prolazile, sve je bilo teže. Moj sin je bio svakodnevna borba – terapije, lekovi, stalno sam bila uz njega. I tada je moj muž počeo da se povlači. Na početku je bio tu, ali postepeno je počeo da se distancira. Počeo je da me krivi za sve, da se oseća kao da je u zatvoru. Ali to nije bilo ono što je bilo najgore.
Kada je moj dečak napunio 12 godina, muž je jednostavno smišljao načine da nas ostavi. Nije to govorio, ali je meni bilo jasno. Napustio je posao i prvih 8 meseci ležao u krevetu. Izdržavala sam i njega i bolesno dete. Tražio je posao, a molio boga da ga ne nađe. Bilo mi je jasno da želi da ode od nas kad je počeo da pretražuje poslove u inostranstvu. Kad sam ga prtisla da nam prizna nameru, rekao je da je umoran od svega. Bez objašnjenja, bez upozorenja, jednostavno je nestao. Bio je to trenutak kada su svi moji snovi o porodici srušeni, kada je svaki deo mog bića odjednom umro. Nije me zvao, nije pitao za sina, samo je otišao. I ostavio me s detetom koje nisam mogla ni sama da podignem.
Nakon godina borbe, kada su svi oko mene počeli da se povlače, muž je postao samo još jedan gubitnik u mom životu. Mislila sam da će makar biti odgovoran, da će se javiti, poslati neki dinar, prošao je sa nama svašta, znao je da ne mogu sama. Ali ništa. Niti poziv, niti pomoć. Onda sam čula nešto i sve mi je bilo jasno – on je vozač kamiona, i sada vozi po Sloveniji. I nije samo to. Čula sam da ima 16 godina mlađu devojku koja ga je potpuno "pojela". Ta žena ga proganja, maltretira, i vuče mu svaku paru koju zaradi, iako on nikada nije bio u situaciji da nešto uštedi za nas.
Prijateljica sa posla mi je ispričala da radi sa njenim deverom, da ga je njen dever jednom prilikom pitao za nas dvoje, a on je samo zaćutao. Da li ga je grizla savest ili ga je bilo stid da kaže da nas je napustio, ili nas je izbrisao, to nikad neću saznati.
Njegova nova "sreća" je bila toliko važna da nije mogao da se seti svog sina, nije mogao da bude uz njega ni kad je bilo najpotrebnije. Dok je moj dečak išao kroz najteže trenutke svog života, on je trošio novac na hirove žene lakog morala. Pomaže joj u svemu, a kada se seti svog deteta, jedino što može da uradi je da kaže da nije znao kako da se nosi sa svime.
Kada gledam svog sina, koji je sada u tinejdžerskim godinama, a još uvek se bori sa svojom bolešću, znam da on nije zaboravio svog oca. Nikada nije imao priliku da se ponosi njim, da ga pozove na rođendan, da podeli bilo kakav trenutak sreće. Ali sada mi je jasno, Bog mu je vratio za sve naše suze. Znam da se možda pita da li je trebalo da ostane sa nama, da li bi bilo drugačije da je ostao, ali znam da bi mu bilo teže da je ostao sa nama – jer mu ni ljubav koju smo imali nije pomogla da prebrodi svoje unutrašnje borbe.
Neka mu Bog sudi, ali kroz sve ove godine sam shvatila nešto vrlo važno: ljudi koji beže od odgovornosti, koji se skrivaju za sopstvenim strahovima i nesigurnostima, na kraju postanu samo senke prošlosti, a one senke samo još više unište one koji ostanu da se bore. Moj sin nije ni tražio mnogo, samo ljubav i pažnju. A njega je tata izabrao da napusti.
Ali Bog mi je dao snagu da preživim. Njegova nova "sreća" mu neće doneti ništa osim bola, dok će moj sin rasti, suočavati se sa životom i možda jednog dana postati pravi junak.
