Bračni parovi prolaze kroz brojna iskušenja kada dobiju dete, a psiholozi kažu da taj momenat u zajedničkom životu ili dodatno učvrsti odnos ili dolazi do poptuno raskola. Naime, Tara Bler Bol, ljubavni terapuet, voditeljka potkasta i autorka nekoliko knjiga, osetila je na svojoj koži kako je biti "udata samohrana majka".
„Jesi li dobro?“ pitao me moj tadašnji suprug – tada smo još bili u braku i odgajali decu. Trepnula sam i pogledala ga. „Zašto?“
„Već pet minuta pereš ruke“.
„Oh“, rekla sam, zavrnula slavinu i obrisala ruke peškirom, dok me je obuzimao osećaj da sam udata samohrana majka.
Ovako je počeka Tara svoju priču, a onda se osvrnuča na činjenicu koliko je usamljenost u braku bolela i šta je bilo presudno da donese odluku o razvodu.
„Razvela sam se jer sam bila umorna od toga da budem udata samohrana majka.
Razmišljala sam o svim stvarima koje treba da obavim tog dana i pokušavala da shvatim kako ću sve postići, i očigledno sam se izgubila u mislima dok sam prala ruke. To popodne moje mališane je čekao pregled kod lekara, a ja sam brinula i o tome da treba da ponesem dovoljno užina, pelena i rezervne odeće.
Trebalo je da pozovem zubara i zakažem njihov prvi pregled. Morala sam da odgovorim na najmanje osam hitnih mejlova vezanih za posao. Kasnila sam s rokom.
Trebalo je da pošaljem nekoliko paketa poštom, kao i da ostavim neke stvari u vrtiću pre nego što krenem na posao. Uz to, morala sam da popunim formular za njihovog logopeda, a rajsferšlus na jednom od rančeva bio je pokvaren i trebalo je da nabavim novi. Ostajali smo bez toalet papira, a trebalo je i da razgovaram s vaspitačicom u vrtiću o tome da li spavaju u vrtiću.
Dnevna lista obaveza u mojoj glavi samo se širila i širila. Čim bih jednu stavku precrtala, četiri nove bi se pojavile.
Nije bilo ni 6 ujutru, a već sam osećala teret svega što treba da obavim kako mi pritiska ramena. Moj tadašnji suprug je pokušavao da razgovara sa mnom, ali nisam mogla da obratim pažnju.
Bila sam udata, a opet sam sama nosila sav teret brige o deci i vođenja domaćinstva. Bila sam udata samohrana majka.
„Samo mi reci šta treba da uradim“, govorio mi je moj tadašnji suprug više puta. „Ne mogu da znam ako mi ne kažeš“, dodao bi.
Udala sam se za svog tadašnjeg supruga jer je bio pametan i sposoban. Upravljao je timom zaposlenih i redovno se bavio rasporedima i logistikom, ali tu istu inteligenciju i veštine nije preneo na našu decu i porodični život.
Nije da sam mogla znati unapred. I ja sam sama po prvi put postala roditelj.
Nisam čarobno znala koliko užina, obroka, flašica, kompleta odeće, pelena, vlažnih maramica i kreme za pelensku regiju treba da pošaljem u vrtić. Pročitala sam uputstva koja su nam poslali kući i savesno ih pratila, dok moj partner to nije radio.
Verovala sam — i nadala se — da će i on to raditi. Ali nije. Samo je pretpostavio da ću ja preuzeti sve na sebe, i jesam. A to me je skupo koštalo.
Dok je moj tadašnji suprug provodio slobodno vreme ispred televizora, ja sam zaboravljala da jedem. Nisam vežbala. Padala sam u krevet čim bi mi glava dotakla jastuk, ali nikad se nisam budila odmorna. Stalno sam bila anksiozna da ću nešto zaboraviti ili propustiti, i čak i kada bih pokušala da sednem i opustim se, nisam mogla da se oslobodim brige o milion zadataka koje sam mogla da radim.
Borila sam se pod nevidljivim, ali opipljivim teretom mentalnog opterećenja, a efekti su bili razarajući.
Znate, napustila sam svog tadašnjeg supruga.
Napustila sam ga iz mnogo razloga (VELIKIH razloga poput njegove upotrebe droga, finansijske nevere i zlostavljanja), ali čak i da to nije bio slučaj, i dalje bih ga ostavila.
Ostavila sam ga jer je svaki put kada nije spakovao rančeve ili užinu za našu decu, poručivao da više ceni i poštuje svoje vreme nego moje.
Ostavila sam ga jer je svaki put kada bi me video kako zakazujem preglede, čitam obaveštenja iz vrtića, upisujem njihove školske aktivnosti u kalendar, slažem odeću, kuvam, istražujem nove proizvode, čitam knjige o roditeljstvu ili pakujem torbu za pelene, odlučivao da ne učestvuje. Odlučivao je da ne bude deo toga.
„Razvela sam se jer je svaki put kada je odlučio da ne pomogne, pokazivao da me ne voli i ne ceni.
Svakim njegovim „nečinjenjem“, sve više sam se udaljavala od njega i našeg braka. Svaki put kada nije aktivno pokušao da smanji moj mentalni teret i pomogne u roditeljskim obavezama, naš odnos je bio sve slabiji.
„Pomažem!“ govorio bi. To je bio refren našeg braka. Svaki put kada bih iznela svoje brige, iscrpljenost, stres i osećaj preopterećenosti, odgovarao bi: „Pomažem!“
Ili, još gore, rekao bi nešto poput: „Treba da budeš srećna što radim koliko radim. Ne znam nijednog muža koji radi ovoliko za svoju porodicu.“ Nije razumeo. Nikada nije ni mogao.
Nisam želela da mi pomaže, jer to je podrazumevalo da mentalni teret nije njegov, već moj. Podrazumevalo se da su sve obaveze moje, a on mi „čini uslugu“ kada „pomaže“. Ja sam želela da učestvuje, da bude moj partner u odgajanju dece i vođenju domaćinstva. Želela sam da više ne budem sama, da ne legnem svake večeri u krevet s osećajem da nisam dovoljno uradila i da nikada neću moći dovoljno da uradim - ističe Tara, prenosi Zadovoljna.
Želela sam da prestanem da se osećam kao udata samohrana majka.
Ako već moram da radim sve sama, zašto da budem udata?
U čemu je poenta?
Zato sam otišla. Nikada nisam zažalila. Mislila sam da hoću. Posebno nakon što sam neprestano slušala kako će mi biti „teže“ kada budem „zaista“ sama.
Ali, iskreno, bilo je lakše. Za početak, više nisam bila ljuta. Nisam jedina žena koja je napustila svog muža — statistike pokazuju da više od 70% razvoda iniciraju žene.
Bila sam sama, ali nisam se osećala usamljeno kao što sam se osećala u toj vezi. Bila sam srećnija kao razvedena samohrana majka nego što sam ikada bila kao udata samohrana majka“, zaključila je Tara.
NE PROPUSTITE
Bonus video: Bejbi bum zahvatio estradu!
