Zoran Đinđić bio je jedan od najvažnijih ličnosti u modernoj srpskoj istoriji i prvi demokratski izabrani premijer Srbije posle višedecenijske vladavine jednopartijskog sistema. Kao veoma darovit i preduzimljiv političar i filozof bio je pun ambicije da stvori za Srbiju što bolju budućnost. Imao je viziju evropske, moderne Srbije koja se temelji na reformama, ekonomskom razvoju i otvorenosti prema svetu, a njegove mudre reči i danas mnogi citiraju. Čuven je njegov stav da intelektualac ne treba samo da misli, već i da deluje.
Đinđić je studirao filozofiju na Univerzitetu u Beogradu, a paralelno je pohađao i predavanja iz istorije umetnosti, sociologije i ekonomije. Posebno interesovanje je pokazivao za Petra Kropotkina, čija je dela prevodio na srpski i kritičku teoriju društva, poznatu pod nazivom Frankfurtska škola. Nastavio je studije kod profesora Jirgena Habermasa u Frankfurtu. U Nemačkoj, Đinđić je doktorirao filozofiju na Univerzitetu u Konstancu 1979. godine.
Vratio se u SFR Jugoslaviju 1989. godine i preuzeo je profesorsko mesto na Univerzitetu u Novom Sadu. Takođe, bio i viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.
Bio je ključni lider opozicije tokom 1990-ih, posebno za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Đinđićeva uloga u organizaciji protesta i kampanje Gotov je! dovela je do pada Miloševićevog režima 2000. godine.
Kao premijer od 2001. do 2003, Đinđić se zalagao za niz reformi koje su bile usmerene na ekonomski oporavak zemlje, pravne reforme i borbu protiv kriminala. Uspeo je da pokrene proces približavanja Srbije Evropi i integraciju u međunarodnu zajednicu. Međutim, njegov reformistički pristup i hrabrost u obračunu s kriminalnim strukturama stvorili su mu brojne neprijatelje.
Kobni dan
Đinđić je svirepo ubijen 12. marta 2003. ispred zgrade Vlade Srbije u Beogradu, što je bio veliki udarac za Srbiju i njen demokratski razvoj. Njegova smrt izazvala je šok i tugu u zemlji i označila je prekretnicu u političkom razvoju Srbije.
Prof dr. Miljko Ristić, čuveni srpski kardiohirurg, nalazio se u operacionoj sali kad su uneli teško ranjenog Zorana Đinđića, dao je sve od sebe da mu spase život, ali nije uspeo. Jedan sasvim običan dan na poslu pretvorio se u istorijski moment posle kojeg više ništa nije bilo isto.
- Tu operaciju 12. marta 2003, posle atentata, pamtiću dok sam živ. I dalje imam osećaj kao da se sve to juče desilo, kao da sam juče uzeo skalpel i počeo da pravim rez na grudima srpskog premijera Zorana Đinđića. Sve je bilo kao u filmu - rekao je doktor Miljko Ristić za "Kurir", a potom objasnio kako se situacija odvijala.
- Sve je bilo kao u filmu. Izašao sam iz sale na svojoj klinici. Nije prošlo ni pola sata kad mi je zazvonio telefon. Bio je to poziv da hitno dođem u Urgentni. Da ne pitam ništa, samo da se pojavim. To se desilo oko 12.30 časova. Pitao sam u koju ambulantu da dođem, jer ih tamo ima mnogo, dobio sam odgovor: "Doktore, biće vam sve jasno kad se budete pojavili!" - priča Ristić za Kurir i dodaje da mu je, kad je stigao tamo, bilo jasno da je reč o nekoj javnoj ličnosti.
Kako navodi, kad je ušao u zgradu, rekli su mu da ide u ambulantu za reanimaciju, gde je još na vratima video da je na stolu Đinđić.
- Bio je jako bled. Vitalni znaci su bili loši. Pritisak, puls i disanje bili su ispod svih fizioloških granica. Nije bilo dileme da on mora istog časa u operacionu salu, da pokušamo da ga vratimo u život otvaranjem grudnog koša, masažom srca koja se primenjuje u takvim situacijama... Trčeći smo odvezli Đinđića u salu. Za nekoliko minuta već je bio na stolu. Svi smo bili tu od hirurške ekipe. Skalpel mi je bio u ruci. Počeo sam da pravim rez na njegovim grudima. Pri otvaranju grudnog koša naišli smo na enormnu količinu krvi koja se tu skupila. Uočili smo veliku ranu na desnoj strani srca, šest puta dva centimetra, i jednu manju na suprotnoj strani. Brzo smo ih zakrpili. Pokušali smo masažu, reanimaciju, ali to nije davalo nikakvog efekta. Isto je bilo sa nadoknadom krvi i ostalih tečnosti - priča Ristić.
Dodaje da je Đinđić tada dosta krvario.
- Nismo mogli da uočimo šta se dešava jer na telu nije bilo drugih vidljivih povreda osim ulazne i izlazne rane od metka. Odlučili smo da otvorimo trbuh. Istog momenta iz njega je izašla ogromna količina krvi. Izvor tolikog krvarenja bila je jetra. Raspala se u hiljade parčića! Dakle, radilo se o veoma razornom metku, koji je, osim što je direktno povredio srce, imao veoma veliki bočni pritisak na okolne organe, u ovom slučaju jetru. Bilo ju je nemoguće ušiti. Shvatili smo zašto reanimacija nije dala rezultate - otkriva Ristić za "Kurir" i kaže:
- Nadoknada krvi i ostalih tečnosti i dalje nije davala rezultate jer su povrede jetre bile takve da sve što uđe u telo, odmah iscuri kroz taj razoreni organ. Nemoguća situacija. Cela operacija nije trajala duže od sata. U tom trenutku pacijentu je mogla da spase život trenutna transplantacija organa, što tada nismo imali. Proglasili smo smrt.
Ristić je bio poslednja osoba koja je u svojim rukama držala Đinđićevo srce.
- Držao sam premijerovo srce u rukama. Nije prvi put. Hiljade tuđih srca držao sam u svojim rukama. Ali teret u tom trenutku razmišljanja bio mi je koju metodu primeniti, koji hirurški pristup imati, koji instrument upotrebiti, koji konac... i kako će se završiti operacija na Đinđićevom srcu - rekao je čuveni stručnjak i zaključio da je metak imao razornu moć.
Kako je Đinđićeva majka saznala za smrt sina?
U jednoj od retkih ispovesti koje je dala za Newsweek.rs, Mila Đinđić je okrila kako je saznala da joj je sin ubijen:
"Tog 12. marta bila sam u opštini, plaćala račune, neki porez. Iako su svi šalteri bili zatvoreni, videla sam da zaposleni sede i piju kafu... Zoran nije podnosio lenje ljude. Uživao je u radu, baš kao i ja... Ne uspevši da platim račun, na kraju sam otišla kod šefice službe da se požalim. Proverivši nešto u kompjuteru, prekorila me je zbog toga što, rekla je, šest godina nisam platila porez.„Ni slučajno!“, planula sam. „Gospođo, znate li da bi moj muž pre umro od gladi nego dozvolio da ne plati bilo koji račun. Bio je čestit, uredan čovek.“ Celo jutro sam se time bavila. Dan lep, pravi prolećni...
Sećam se da sam na kraju svratila u stari „Merkator“ da nešto kupim, a onda krenula... Bila sam na vratima kad sam čula telefon. Sećam se da sam se stresla... „Crna Mila, jesi li videla šta ti je sa Zoranom?!“
Nazvao me sused iz Prokuplja kome sam nekoliko dana ranije pričala koliko se bojim za Zorana. „Uključi televizor!“, vikao je. Imala sam šta da vidim!
Odmah sam pozvala momke iz Zoranovog obezbeđenja i odjurila u Urgentni. Dvorište je bilo prepuno policajaca.Sad mu ne trebate, ponavljala sam u sebi; kad je trebalo da ga čuvate, nije vas bilo... Ušla sam. Doktor je odmah rekao sestri da mi da tabletu za smirenje. „Neću nikakvu tabletu. Ne treba mi!“, odbila sam. Ušla sam u onu ledenu salu u kojoj je ležao Zoran. Njegova lepa glava... Oči zatvorene... Lep, a dole... Grudi raspukle... Srce mu je bilo prosuto na sve strane... Stajala sam pored njega, grlila ga, kukala... Ponovo su pokušali da mi daju nešto za smirenje. Nisam htela...
Nisam htela da dozvolim da mi umanjuju bol. „Neka boli!“, vikala sam. „Pobogu, ubili su mi sina!“ Ležao je tako... Miran, čistog lica. Bio mi je sav život... Imam ja i Gordanu, tačno je, ali je Zoran bio moj život. Ružica je već bila kod Zorana, pre mene. Kad sam izašla iz sale, videla sam da razgovara s Mijatom, doktorom. Posle je otišla do prozora, gledala dole kako se ljudi okupljaju. Kako može, pomislila sam. Odozdo su vrebali foto-reporteri. Onda sam otišla...Kod Ružice, u njihov stan. Plakala sam. Videla sam da su nekima zasmetale moje suze. Želela sam da vrištim jer sam znala koga sam izgubila", ispričala je Mila.
Poslednji razgovor Zorana Đinđića i njegove majke
Tom prilikom se setila i poslednjeg razgovora sa sinom, tad joj nije zvučao uopšte dobro.
Sećam se, bila je nedelja. Pošla sam u kupatilo. Zvonio je telefon. Vratila sam se, podigla slušalicu, ali nisam prepoznala glas. „Izvinite, s kim razgovaram?“, pitala sam. „Mama, ja sam, Zoran!“, smejao mi se. „Kako to da mi ne prepoznaješ glas?“ Počela sam da plačem.
„Šta je, Zorane, sa tobom? Kako to zvučiš? Kaži mi, sine, šta se događa, šta ti je?“ Osetila sam da se sprema nešto strašno, ali nisam mogla ni da pretpostavim da će ga ubiti... Molila sam ga da se pazi, podsetila ga na to šta su pokušali onomad, kod hale Limes...A on? Ništa. Slušao je, ali me nije čuo. Kao što ni ja više nisam mogla da čujem njega. Nikada! Uvek je negde žurio. „Zorane, čuvaj se! Zorane nemoj me obući u crninu, tek sam je skinula“, bilo je poslednje što sam mu tog dana rekla. „Gordana neće preživeti ako ti se nešto dogodi.“ Nije me poslušao. Verovatno nije ni mogao. Odavno su već bili odlučili da ga ubiju. Taj prosti, bedni naš svet koji ne voli pametne, one što su iznad... Pogledajte mu samo biblioteku! E, moj Zorane...Ogovarali su ga, izmišljali o njemu svašta...
