Zašto nam više gosti ne dolaze u duge posete nedeljom? Šta se to desilo sa nama? Zašto sastanke zakazujemo u parkićima, na piknicima, u kafićima, igraonicama ili restoranima? Gde je nestala ona naša gostoprimljivost kad su se gosti dočekivali pažljivo pripremanim ručkom i domaćim kolačima?
Dobro se sećam, 1989. godine, nedelja je, početak leta: mama ubrzano posprema kuću, zateže miljee preko kreveta, tera nas da lepo složimo knjige, dok se ručak krčka u kuhinji. Na gramofonskoj ploči "vrti se" Toma Zdravković...
"Još malo pa je sve spremno, samo još da pivom premažem prasetinu i smanjim rernu, da se krčka," priča kao za sebe dok bukvalno leti po celoj kući..
Tata donosi flaše piva i stavlja ih u frižider, glanca ukrasnu flašu domaće rakije, traži čašice "da mu budu na dohvat ruke", proverava da li ima "žutog i crvenog soka"...
Mi deca nemamo jasnu predstavu šta se dešava, ali znamo da je atmosfera vesela, pa smo zbog toga euforični. Imam utisak da i ja treba da budem korisna, pa užurbano preslažem igračke i tako pravim još veći nered od istih.
"Molim te lepo se očešljaj i obuci onu ispeglanu haljinici što sam je stavila na tvoj krevet," kaže mama u prolazu.
Odlazim da se brzo spremim, bez pogovora, jer gosti samo što nisu stigli.
To je jedno od najlepših sećanja na detinjstvo.
Miris dobre, domaće hrane, euforija zbog gostiju, lepo obučeni mama i tata i neka praznična atmosfera u vazduhu...
Tako je bilo nekada! Sećam se, gosti bi došli i odmah bismo ih smeštali za veliki trpezarijski sto. Umesto "Kako ste?", mama bi govorila "Mora da ste gladni," kao da su prepešačili maraton, a ne prešli taj kratki put od centra do predgrađa.
Svi bismo zajedno jeli i pričali. Kako čovek jede mnogo govori o njemu. Tako smo se još bolje upoznavali. Kasnije bi muškarci prešli u dnevnu sobu da popiju "po čašicu domaće", a žene bi zajedno u kuhinji prale suđe i još opuštenije pričale.
Deca bi se veselo igrala u sobi, deleći igračke bez svađe.
Kasnije je domaćica uz pomoć gošće kuvala kafu, pa bi se sladili domaćim kolačima dok su opušteno ćaskali.
Gosti su kasnije išli u obilazak stana ili kuće sa domaćinom. Očekivalo se da im se pokaže sve: od spavaće sobe, plakara, pa do kolekcije ploče i pića. Od gostiju se očekivalo da se pristojno zadive.
Danas te kulture više nema. Gosti se nerado primaju u kuću, a i kada dođu dočekani su sa kafom i kupovnim keksom.
Žene sada slabo kuvaju, a još slabije žele da to čine vikendom - lakše je u restoranu!
Domaćin više ne pravi "domaću rakiju", pa je i ne služi.
Šta nam se desilo? Gde je nestala gostoprimljivost kojom smo zračili? Pišite nam u komentarima ispod teksta...
