Hajra iz Jablanice i njen suprug su među retkima koji su preživeli strašne poplave, izvukli se jedva živi iz situacije koja je mnogima oduzela živote. Tu noć će pamtiti kao najgori horor. Legli su bezbrižni, a usred noći ih je probudila bujica i to, nažalost, nije bio ružan san, nego jeziva stvarnost.
Te kobne noći, kada je bilo oko pola dva, dok su spavali, kuća se iznenada zadrmala. Hajra je, otvorivši oči, videla kako vitrina puca i pada pravo na njih. Ona i njen suprug bili su zarobljeni ispod vitrine, odeća im je ostala začaljena za drvo, a dok nisu uspeli da se oslobode, voda je neumorno nadirala u kuću. Taj trenutak bio je presudan—osetili su kako im život visi o koncu.
"Mi smo spavali, bilo je to u noći oko pola 2 kad se zadrmala kuća. Čim sam otvorila oči videla sam da je vitrina pukla i pala na nas. Bili smo tako zaglavljeni, odeća se začalila za nju i dok se nije sve sa nas iscepalo, nismo mogli da se oslobodimo, a voda u kući je konstantno nadolazila."
Na kraju, oboje su ostali potpuno goli, a voda im je bila iznad struka. Hajrin suprug, iako teško pokretan zbog zdravstvenih problema, uspeo je da je drži iznad vode, boreći se da je spase od gušenja. Ona se priseća sa suzama u očima: „Deda me je spasio, a ja sam jedva preživela."
"U jednom momentu smo bili u potpunosti goli, a voda iznad struka. Stara sam žena i sramota me je zbog moje golotinje. Kad su me izneli takvu, prekrili su me čaršafom. Suprug ima zdravstvenih problema, teško se kreće i on me u takvom stanju držao da ne potonem i da se ne ugušim. Dede me je spasio, a ja sam jedva preživela".
Gubitak koji su pretrpeli u poplavi je neizreciv. Hajra je izgubila sestru, njenu ćerku, njenu decu, nevestu—svi su bili zatrpani u zemlju. "Ne daj Bože nikome da to dočeka," izgovara kroz bolnu tišinu.
Kad je već pomislila da je kraj i da nema nade za spas, neočekivana pomoć je stigla. Omladina iz Jablanice ju je izvukla iz poplavljene kuće, ali kako kaže, u tom trenutku nije mogla da oseti olakšanje, već samo sramotu—bila je gola i izmučena. Sve vreme, od dva ujutro do devet ujutro, proveli su u vodi, dok su im noge oticale od hladnoće, a tela bila prekrivena modricama od udaraca vitrine.
"Posle ponoći, nekad od pola 2, ujutro do 9, bili smo u vodi. Noge su mi oticale od hladnoće i imali smo modrice po telu od vitrine koja nas je udarila".
Dok su čekali spas, pod kuće je propadao u podrum, prozori su se razbijali, a sa krova je sipao šljunak. Gledali su u strahu, očekujući da će krov pasti na njih. Ipak, sreća je bila na njihovoj strani—ostali su živi.
"Pod je propao u podrum, prozori se razlupali, ali je omladina uspela da nas izvuče iz tog haosa. Samo smo gledali kad će krov da padna nama na glavu. Ali eto, ostali smo živi".
Hajra je već ranije preživela gubitak sina, što je bila strašna tragedija za njihovu porodicu. Suprug je, nakon sinovljeve smrti, pao i slomio kuk i rebra, što ga je učinilo polupokretnim. Iako je njegova pokretljivost upitna, Hajra sa suzama kaže: „Opet smo srećni jer smo preživeli. Prošli smo kroz mnogo straha i ne znam hoćemo li se ikada oporaviti od toga.“
"Pre poplava mi je sin umro, jedva smo preživeli, a sad i mnogo familije zbog poplava. Kad nam je sin umro, suprug je pao i zdrobio kuk i rebra. Sad je polupokretan i pitanje je da li će ikada i da prohoda. I opet smo srećni jer smo preživeli. Mnogo smo straha podneli i plašimo se da se nikad od njega nećemo oporaviti".
"Sad živimo kod ćerke i zeta, a šta će da bude sa tom kućom, videćemo..."
Iako su izgubili mnoge članove porodice u ovoj tragediji, oni su zahvalni što su ostali živi, iako su pretrpeli nemerljiv strah i bol.
