Name, jedna žena koja nije htela da otkriva pravi identitet, te se predstavila kao Klaudija Hof, za "Daily Mail" je napisala kolumnu o tome kako izgleda školovanje u jednom od najprestižnijih internata u Švajcarskoj. I dok je ona sama imala sreće, jer je imala roditelje koji je vole, mnoga deca u internatima ostavljena su prepuštana sama sebi, samo sa gomilom novca...
Njenu kolumnu prenosimo u celosti:
"Zamislite školu u kojoj učenici nose naočare za sunce od 800 funti, a svoje udžbenike nose u "Hermes" torbi od 25.000 funti i provode slobodno vreme na zabavama na tatinoj privatnoj jahti ili kao od šale troše 30.000 funti za noć za privatnim stolovima u ekskluzivnim klubovima u kojima je pristup dozvoljen samo članovima. Možda zvuči kao holivudski tinejdžerski film, ali ovo je zapravo bila moja svakodnevica dok sam pohađala vrhunski internat u Švajcarskoj. A odatle? Imate lak pristup univerzitetima kao što je Harvard, koji sam i pohađala, i otvoren put ka naprednim karijerama kao što je moja.
Švajcarska je dugo smatrana zemljom sa najboljim internatima, privlačeći tako samo krem društva. Uzmite na primer, švajcarski Institut "Le Rosey", jedan od najekskluzivnjih svetskih internata, koji je kapija ka akademskom uspehu. Poznat je i kao "Škola kraljeva" jer su ga pohađali i španski kralj Huan Karlo, egipatski kralj Fuad II i belgijski princ Albert II (ali i različiti naslednici porodica Geti i Rokfeler).
Pre mnogo godina, otišala sam na probni dan u "Le Rosey" i otkrila sam da je nivo privilegovanih koji ga pohađa šokantan. Devojke su šetkale u najnovijoj Dior i Prada odeći u patikama vrednim nekoliko hiljada funti. Moji roditelji su na kraju izabrali manje istaknutu školu, smeštenu u prelepom, planinskom pejzažu. To ne znači da nije bilo upadljivog prikazivanja bogatstva, ali studenti koji su me dočekali bili su ljubazni i skromni, iako neki od najbogatijih ljudi koje sam ikada upoznala.
Odrasla sam u Londonu i Njujorku, pre nego što smo se u mojoj 7. godini preselili u Belgiju, Živeli smo u velikoj kući sa sobaricama koje su nam donosile doručak, čistačicama, baštovanima i obezbeđenjem. Između 7. i 15. godine pohađala sam privatnun međunarodnu školu u Belgiji, ali nakon što su vršnjaci počeli da me maltretiraju, moj tata je odlučio da me upiše u internat u Švajcarskoj.
Naravno da sam bila uplašena da budem daleko od svoje porodice, imala sam samo 16, ali sam bila i uzbuđena jer ću steći nezavisnost na neki način. Svakako sam imala mogućnost da dva puta nedeljno razgovaram sa njima, te da ih viđam dva puta mesečno. Međutim, ostali učenici nisu bili te sreće. Ubrzo sam kod mnogo dece otkrila da su veoma usamljeni i da se osećaju napušteno od strane roditelja. Bilo je dece koja su imala samo pet godina, a već su u internatu, što mi je slomilo srce. Bila sam šokirana koliko roditelja uopšte nije viđalo svoju decu, nisu ih zvali, nisu im pisali, nisu ih posećivali vikendom. Činilo se da koriste školu kao ekskluzivnu 24-časovnu uslugu čuvanja dece, sredstvo da se oslobode brige oko njih.
Jedna od mojih drugarica je veoma retko viđala svog oca, ali i kada bi se videli, on bi pred njom uzimao kokaon i dovodio svoju 21-godišnju devojku, koja je bila jedva par godina starija od nas. Mnogi učenici nisu ni znali čime se njihovi roditelji bave, samo su znali da će na njihove bankovne račune prebaciti hiljade i hiljade evra kada god je to potrebno.
Iako smo i sami bili dobrostojeći, moje dve mlađe sestre i ja smo naučene da nikada ne bacamo vreme, novac ili hranu. Naši roditelji su nam jasno stavili do znanja da ćemo, kada jednom završimo sa skupim obrazovanjem, morati same da se probijemo u životu. Dobijala sam budžet od oko 100 švajcarskih franaka (87 funti) za troškove tokom vikenda, što je pokrivalo otprilike jednu čašu vina i malo sušija u lokalnim restoranima i barovima. Neki od mojih prijatelja su, međutim, dobijali iznose od 9 do 18 hiljada funti na svake dve nedelje, a to bi trošili na žurke u najboljim klubovima, dizajnersku odeću i drogu.
Kada je u pitanju disciplina, pa, pare su moć. Iako smo imali samo 16 godina, učiteljice (koje su živele u jeftinijim delovima grada) i kućne "majke", kako se zvalo osoblje u internatu, tretirale su nas kao potpuno formirane odrasle osobe. U Švajcarskoj je dozvoljeno piti pivo i vino kada navršite 16 godina, a duvan možete kupiti bez obzira koliko godina imate. Nastavnici u mojoj školi povremeno su zatvarali oči na oboje, zajedno sa travom!
Iskradali smo se u gluvo doba noći, a jednom prilikom je moja starateljka iz pansiona pitala da li treba da me testira na drogu. Rekla sam joj: "Nema potrebe, sada sam toliko naduvana". Bio je to prvi i jedini put da sam dodirnula travu i nikada nisam uzimala druge droge. Ali, nisam dobila ukor. Međutim, svako koga bi uhvatili da uzima narkotike A klase bio bi suspendovan.
Možda i nije iznenađenje što je u školi bilo mnogo seksa. Devojke su se šunjale u sobe za dečake i obrnuto, ili su čak imali seks u hodnicima usred noći. Ako su nastavnici bili svesni toga, to sigurno nikome nisu rekli.
Imajte na umu, svi su postali vrlo dobri u šunjaju, iako se ja nikada nisam pridružila toj aktivnosti, na sreću, još tada shvativši koliko je užasna ideja imati usputan seks u školi. Bila sam veoma oprezna i jer sam znala da će moji roditelji biti veoma razočarani ako saznaju da se loše ponašam. Ipak, nisu svi moji vršnjaci imali takvo vaspitanje.
Posle jednog noćnog provoda tokom kog su neki iz mog društva potrošili 30.000 funti na piće i kockarske stolove u ekskluzivnom klubu, pitala sam svoju prijateljicu kako joj roditelji dozvoljavaju da potroši toliko novca za jednu noć.
"Zato što je lakše bacati novac svojoj deci nego se baviti njima", odgovorila je. To mi je bilo neverovatno tužno da čujem, ali je bilo uobičajeno među mojim vršnjacima u internatu.
Divlje ekskurzije širom sveta i tona alkohola gde god da odemo
Vrhunska putovanja su bila velika prednost. Na mojoj prvoj godini išli smo na putovanje sa umetničkom tematikom u Veneciju, gde smo pili vino na večeri sa učiteljicom. Moji roditelji su mi tada poslali nešto više novca da ugodim sebi, a potrošila sam ga na Balenciaga cipele koje su koštale 550 evra. Moja prijateljica je bila besna jer sam uzela poslednji par, što je podstaklo jednu drugu učiteljicu da nam se smeje u lice i optužuje nas da smo "razmažena deca". Da li je uopšte bilo prostora za raspravu?
Tokom posete Grčkoj, koju smo posvetili temi ekologije, ronili smo kako bismo pomogli u čišćenju okeana i brinuli smo o kornjačama. Takođe smo se veoma zabavljali, iskradali smo se iz naših soba i odlazali u bar hotela sa pet zvezdica nakon što bi naši učitelji polegali. Užasno smo se napili i bili smo veoma mamurni kada smo ustali u 5 ujutru da posetimo spasilački centar za kornjače. Učitelji su samo prevrnuli očima i pitali nas: "Je l' ste se dobro proveli?".
Vrhunac je bio izlet koji smo sami organizovali tokom letnjeg raspusta. Grupa od nas 17 odsela je u jednoj od najlepših vila na grčkom ostrvu Mikonos, a imali smo sobarice i vozače na raspolaganju. Momci nisu dozvolili da bilo koja od nas devojaka plati bilo šta. Samo prve večeri, za našim stolom u jednom vrhunskom klubu, potrošili su 15. 000 funti na votku i šampanjac. Jedan od učenika doneo je kesu kokaina i počeo da šmrče isti za stolom. Bila sam toliko naivna da sam mislila da je to brašno i nisam ga ni pipnula. Bilo mi je neverovatno neprijatno.
U slobodno vreme smo često išli na skijanje. Jednog vikenda kada sam imala 17 godina bliska prijateljica pozvala je mene i još nekoliko učenika na zabavu na svoju jahtu u Monaku, a sve su to platili njeni roditelji, uz reku šampanjca i DJ-a. U bilo kojoj drugoj privatnoj ili državnoj školi nastavnici bi najverovatnije reagovali na ovakvo ponašanje. Ali, mislim da naši nastavnici nisu želeli probleme sa našim bogatim roditeljima, verovatno shvatajući da mnogi od njih ionako nisu ni zainteresovani da znaju šta se tačno dešava.
Uz toliko novca koji se svuda pokazivao i trošio, nije iznenađujuće da je došlo do određenog suparništva i iskazivanja nadmoći. Modno osvešćene devojke bi se podsmevale i davale zlobne komentare, pokazujući na cipele kod momaka i šapućući: "Kladim se ta su te "Hermes" mokasine lažne"". Mogle su to da prepoznaju na prvi pogled. Ja sam, za razliku od njih, uvek bila zadovoljna Zarinom ili Adidas odećim, baš kao još neki od mojih prijatelja. Ali, imali smo jake ličnosti tako da smo mogli da se suprotstavimo svima koji su govorili o nama iza leđa. Bila sam neobična i zbog toga što sam redovno razgovarala sa roditeljima i sve im pričala, uključujući i to da sam par puta probala cigarete.
Ipak, sve u svemu, moje dve godine u školi su bile srećne. Možda smo se mnogo zabavljali, ali smo mnogo i učili i vežbali. Većina nas nastavila je obrazovanje na vrhunskim univerzitetima širom sveta.
Otišla sam 2014. godine iz internata. To što su me naučili da cenim činjenicu koliko smo privilegovani, pomogla mi je da ostanem sa obe noge na zemlji i ne uzimam sve zdravp za gotovo. Ali, ima mnogo onih koji nisu bili te sreće. Ne postoje ono što nastavnici mogu da urade, a da to popuni rupu koju ostavljaju odstuni roditelji.
Mnoga problematična deca u mojoj školi postala su problematična samo zbog očajničkih pokušaja da privuku pažnju svojih roditelja. Postoji još jedna stvar koju sam naučila, a tio je da što se tinejdžer oseća usamljenije, to je veća šansa da će ozbiljno skrenuti sa puta, bez obzira koliko para dajete da biste brinuli za njega."
Stil / Žena / Daily Mail
