Velika je bila Jelena Trikić. Velika je bila njena hrišćanska vrlina da umre darujući novi život. Tu veličinu prepoznala je čitava Bosna i Hercegovina i od njene smrti se zalažu da se Jeleni podigne bista ispred Kliničkog centra u Banja Luci i to sve kako se ne bi zaboravila njena velika žrtva.
Iako tako nešto nije realizovano preko 12 godina, Jelena ipak ima nekoga ko će je pamtiti dok je živ, a to je njen sin Nikola.
Naime, kada je Jelena bila trudna saznala je da ima rak koji je potrebno lečiti jakim citostaticima. Da bi je lečili, trebalo je da abortira. Ali ona to nije htela.
"Rekla sam joj: Jelena, sine, ti si meni važna. Pogledala me i rekla mi: "Majko, kako sam ja tebi važna, tako je isto i ono meni važno,""prisetila se svojevremeno njena majka koja ju je u tom momentu nagovarala na lečenje.
"Upoznali smo se na čudan način, preko telefona," priseća se Goran Dunović, Jelenin muž.
"Sećam se da je bio Đurđevdan kada su došli kod nas. Jelena mi je tada rekla da je trudna, da ću postati baka. Bila sam srećna," sa uzdahom priča Jelenina majka Milkica.
"U trenutku kada je ostala u drugom stanju, ona je bila u potpunosti zdrava. Mislila sam da ćemo biti srećni," seća se njena majka.
Jelena je bila u šestom mesecu trudnoće kada su počeli njeni zdravstveni problemi.
– Videla sam da nešto nije u redu. Samo je spavala.
Sa knedlom u grlu, Goran priča o prvim simptomima bolesti:
– Saopštili su šta je i rekli su da apsolutno nema nade.
Tih dana Jelena je majci govorila: Maki nemoj plakati, sve će biti dobro.
– Predložili su joj terapiju zračenja kako bi je spasli, ali morala je da se „reši“ bebe. Čudili su se kako je ona uopšte pri svesti. Ali ona je ležeći u krevetu rekla, ne, ne ja to ne prihvatam. Doktori su joj rekli, Jelena nećeš izdržati. Treba da prođe najmanje 3 nedelje da beba sazri kako bi je rodila, ali ona je govorila da će izdržati. Doktori su se čudili kako je uopšte svesna. Po njima, trebalo je da bude u komi. Ali ona je hodala, šetala, sa medicinskim osobljem pila kafu.
Jelena nije htela uopšte da razgovara o lečenju, bilo joj je bitnije da rodi dete. Morala je prevremeno da rodi dete i tako je i urađeno.
– Rodio se Nikola. Ona mu je dala ime jer se pred ikonom svetog Nikole zaklela da, ako rodi sina, zvaće se Nikola – priča njen suprug.
Kad su joj doneli Nikolu, Jelena je bila presrećna, kao da nema nikakvu bolest.
– Bez obzira šta su doktori pričali, bez obzira kakvi su joj nalazi bili – verovao sam u čuda. Tek kad je umrla, kad je prestala da diše, postao sam svestan da sam ostao bez nje.
To što je ona uradila je najveća žrtva. Najveća osnova hrišćanstva je dati život za drugog. Jelena je umrla 39 dan od porođaja.
Treći dan od njene sahrane, Nikolu smo doveli kući. Bilo je teško. Shvatio sam da moram da se borim za njega. Sada, kada se osvrnem toliko godina unazad, vidim da nije bilo nimalo lako.
Tri godine nakon Jelenine smrti, ja sam se ponovo oženio. Nikola je dobio sestru i sada mi je drago što ima nekoga da odrastaju zajedno.
Nikola danas ima jedanaest godina i srećno je i zadovoljno dete.
