Godine 1919, mog sedmogodišnju baku je u ranim jutarnjim satima probudio njen otac. “Dođi da se oprostiš od svoje majke”, rekao joj je tihim, ozbiljnim glasom.
Odveo ju je zajedno sa njenom braćom i sestrama u malu kuhinju, gde je njihova majka ležala nepomično na drvenom stolu. U sobi je vladao zloslutan mir, prekinut samo tihim jecajima i škripom poda. Na stolu, okolo njega, i po podu, svuda je bila krv. Njena majka je iskrvarila. Taj trenutak je zapečatio jedino sećanje koje je moja baka imala o svojoj majci. Sva lepša, srećnija sećanja, ako ih je bilo, izbledela su pred prizorom koji joj se urezao u detinji um.
Otac moje bake bio je čovek koji je, bez oklevanja, preuzeo na sebe užasan čin – ubio je svoju suprugu izvodeći ilegalni abortus. Nikada nije bio optužen za taj zločin. Nakon njene smrti, zadržao je mlađu ćerku i sinove kod kuće, dok je moju baku poslao da radi na farmi kod rođaka. Verovao je da je abortus bio neophodan rizik, jer su već imali previše dece koje nisu mogli izdržavati.
U to vreme, 1919. godine, u mnogim državama je bilo protivzakonito pružati bilo kakve informacije o kontracepciji ili abortusu. Moja prabaka nije imala pravo da odlučuje o svom telu ili o tome da li želi da zatrudni. Seksualni odnosi sa mužem smatrali su se bračnom dužnošću, nešto u čemu nije imala pravo glasa. Njen nedostatak izbora na kraju ju je koštao života.
Moja prabaka sada ima mnogo praunuka i pra-praunuka, ali njen tragični kraj ostaje bolna porodična priča o vremenu kada žene nisu imale nikakvu kontrolu nad sopstvenim životima.
Stil/Lola
