Prenosimo jezivu ispovest sa društvenih mreža u celosti, sa željom da svi zajedno osvestimo činjenicu da ovakve stvari nisu fikcija i da nisu "daleko od nas", već sasvim suprotno, dešavaju se nama pred nosom.
Bila sam na ručku kod mame. Duboko sam ušla u osmi mesec trudnoće, iako sam i dalje jako vitka - pojavio mi malecni stomačić.
Te dane provodim u depresiji - dečko mi je par dana pre toga slomio telefon (nakon toga, dao mi je svoj) i pretukao me zato što sam bila na trudničkom slikanju. Tada me pretukao nije jako. Znate one slike gde se trudnica slika u gaćicama koje se retuširaju i grli stomačić. Imala sam užasan osećaj da još nije gotovo, da još nisam “platila” svoj “greh”. Nakon ručka kod mame (koja je u tih par meseci podnela nekoliko operacija i želela sam maksimalno da je ogradim od onoga šta mi se dešava u toj vezi), trebalo je da se vratim kod dečka.... Ali nije mi se vraćalo.
Isključila sam telefon i krenula šetati po ulici 29. novembra. Krenule su da padaju pahulje, ja sam bila apsolutno izgubljena u svojim mislima i emocijama. Sećam se one knedle u grlu, vrućih suza i hladnih pahulja na licu. Posle sat vremena, shvatila sam da moram da se vratim. ⠀
Vratila sam se kod njega...
Bilo me je jako sramota da pričam o nekim detaljima odmah (na primer o onom s njegovim bratom), neke detalje nisam spremna da ispričam čak ni sada i mislim da neću biti spremna NIKADA, a veoma mnoge detalje koje njega inkriminišu nisam pomenula ni sudu ni tužiocu jer... Ne znam ni sama zašto. U početku, jer sam volela i nisam želela da ga kazne. Posle, jer mi je bilo glupo da nekim stvarima dopunjujem iskaz. Neke su nedokazive, a da pričam o njima me je bilo prosto sramota. Verujte mi, sve što ćete sada pročitati i sve što ste ranije mogli.... Istina je mnogo, mnogo strašnija. Došla sam kasno, on me je čekao u dvorištu.
Krenuo je da urla na mene kako sam otišla od majke još pre sat i po i kako me još nema. Krenuo je da mi priča neke nebuloze o tome kako je “njegovoj mami javljeno da sam viđena u kafani sa starijim muškarcem”
Da, u osmom mesecu trudnoće. Nemam nikakvu dilemu da je to "gov..spođa" zaista izjavila tako nešto.
Krenuo je da me tuče još napolju. Jako, krvnički. Udarao me je glavom o zid kuće, lupao me je pesnicama po licu.
Da, setio se mojih kurvarskih slika. Krenuo je da viče: Jesi se ponovo jeb*** sa fotografima, a kurve***?!
Krenula mi je krv iz obe nozdrve, pocepao mi je usnu. Molila sam ga da prestane, pokušavala da pobegnem, ali on me je uvukao u kuću. Torba mi je ostala u dvorištu, u tom metežu. Njegova "preinteligentna" drugarica je kasnije na sudu izjavila da mi je za vreme tog togađaja "neki narkoman" iz njegovog dvorišta (apsud nad apsurdima) oteo torbu, da sam ja trčala za njim, vratila svoju torbu i sama se vratila u dvorište. Onda sam, prema njenim rečima, rekle:"Jao, boli me stomak", i tada su jelte, saznali da ja sve foliram. (Da, tim rečima je izjavila, verovali ili ne, stoji u sudskom zapisniku).
Ali, da se vratimo priči...
U kući su bili njegova majka, njegov brat koji je mentalno zaostao, odnosno osoba je sa posebnim potrebama i njegova "drugarica" Jovana. Njegovog najmlađeg brata nisam videla, ali mislim da je i on bio u kući i da je spavao. Tukao me je satima. Ali, satima i satima se iživljavao. Konstantno je ponavljao "kako se je*** sa fotografom dok nosim njegovo dete i kako sam kur** čim imam "takve slike". A sve što sam ja htela je da imam slike, kao svaka druga trudnica. Da imam upomene.
Ne mogu da vam opišem kako se moj sin "plašio" svakog novog udarca, kako se uzvrpoljio u meni. Osećala sam njegove očajničke, mahnite pokrete i osećala sam se toliko krivom što ne mogu da mu pomognem. Što sam ga ugrozila. Što ne mogu da ga zaštitim.
Majka i "drugarica" u dnevnoj sobi gledaju rijaliti. On me u našoj krvnički tuče. Satima.
U jednom trenutku pozvao je svog brata, ovog sa smetnjama u razvoju i rekao mu:"Mare, skidaj gaće, dugo nisi jeb***, sad će Keti da ti pop***, nije to za nju ništa, ona voli da se je** sa debelim, masnim fotografima!" Reako mi je da izaberem - ili batine ili to.
Nisam mogla da dozvolim da mi oduzme ovu mizeriju dostojanstva koje mi je preostalo i on je nastavio da me tuče. Znam da i čak i da sam pristala, opet bi me tukao ili smislio nešto još gore i gnusnije.
Nakon nekog perioda, meni se čini dugog kao večnost, se malo smirio. Ja sam bila uplakana, lice mi je bilo crveno i podbulo, gorela sam, ali sam još satjala na nogama. U stomaku sam osećala pomahnitale pokrete deteta, znala sam da mu nedostaje kiseonika zbog mog straha i da se zato tako uzvrpoljilo.
Preklinjala sam ga da me pusti, rekla da ga nikad neću prijaviti (kao što i nisam), da samo želim da odem odatle.
On je pristao. Deolovao je sasvim normalno i pribrano kada je to rekao. Mislim da je hteo da me zagrli, kao što je to obično radio nakon batina, ali ja sam samo preklinjala da odem...Klečala sam na kolenima pred njim, sva slinava i krvava, u podlivima - i njegovim detetom u stomaku, i preklinjala ga da me pusti da odem.
On je pristao, mada sam videla da želi da me zagrli i da uradi sve ono što nasilnici inače rade sa svojom žrtvom, nakon što se nasilje završi - poklone joj tračak nežnosti.
Ali, onda...odjednom je zavrištala njegova majka: Alo, pogledaj je, đe će takva razmazana, plava i krvava?! Pa ima odmah u miliciju da ode! Pogledaj ološa na šta liči, sva je počupana,ološ će te odmah prijaviti!"
Nakon što je to čuo, potpuno je poludeo. Ja sam potrčala, uspela da prođem kroz vrata kuće, ali naravno da me je sustigao i počeo da me bije kao nikad to tada. Urlao je iz sveg glasa:"A, to znači si ti htela, kurve***?! Znači, to si htela ološu cinkaroški?U muriju da odeš, jel? Sad ćeš da vidiš šta ja obično radim sa takvima kao što si ti!(Ironija je to što je ON poznati cinkaroš, što mu je pomoglo da ne robija, iako je pred celim klubom upucao dečka. Možete da guglate "pucnjava u Plastiku", videćete poznate inicijale ili možda čak i ime).
U jednom trenutku noge su me izdale, samo sam pala. Nastavio je da me šutira po celom telu. Rebra, stomak, glava, koju sam pokušala da prekrijem rukama. Namestila sam se nekako u pozu fetusa i prekrila glavu, ali to nije bilo dovoljno.
Naravno da su njegova majka i "drugarica" sve čule i sve videle. Znam to jer je njegova majka u jednom trenutku poslala drugaricu da proveri da me nije ubio, verovatno da bi znala šta da radim s mojim lešom.
U jednom trenutku prestala sam da osećam pokrete bebe, osetila sam krvarenje, prvo slabije, aonda obilnije. Bila sam u helankama, prislonil sam ruku na međunožje i na dlanu mi je ostala oslikana krv.
Rekla sam mu to, rekla sam da imam jake bolove i da više ne osećam pokrete bebe, da me sve boli, da ne mogu da ustanem i molila ga da zove Hitnu pomoć.
Modra, krvava, savijena na podu, preklinjem ga, ali bezuspešno.
Ali vrhunac bizarnosti je njegova drugarica, koja u tom momentu prilazi, sa stručnošću osobe koje nije uspela da završi ni srednju školu i govori da je moje krvarenje "verovatno samo sekret"...
Ne znam iz koje snage, grabim torbu koja je sve vreme stajala na ulici i na sve četiri pokušavam da otpuzim kroz kapiju ŠTO MI USPEVA, verovatno su mislili da sam već gotova, a ja sam se borila. Otpuzla sam na par metara nadajući se da ću naći pomoć (upadajući na kamere u tom trenutku l), ali neki čovek je samo prošao videvši iz kog sam to dvorišta izgmizala, bez pomoći, prosto se praveći da nije video.
Bivši me uvlači unutra i nastavlja sa krvničkim batinama. Drugarica se u međuvremenu ponovo izgubila, verovatno otišla u kuću da dojavi mamici situaciju. ⠀Više ne mogu ni da se pomerim. Ne mogu vam opisati bol koji osećam i sa kakvom žestinom me je tukao. Osećam kontrakcije, jake, razarajuće, PRAVE. Bila sam ubeđena da mi je počeo spontani (i bila u pravu).
Razmišljam o tome kako ću iskrvariti na smrt i kako ću pobaciti nezrelo, malecno detence kome su nerazvijena pluća. Osećam toliki bol, ali duševni bol i strah za svoje dete su jači od svega toga. Ne mogu da se pomerim ni milimetar. Ne mogu da ispustim ni glas. Bol me obuzima celu. Ne mogu vam opisati BEZNAĐE koje osećam. ⠀
Ne mogu vam opisati koju nadu osećam. Pomislila sam da su čuli nešto i da su došli da provere. Pomišljam da će spasti moje dete. Pomišljam da je sve gotovo. Ležim na zemlji paralizovana od bola i kontrakcija. Kao u ružnom snu, ne mogu da vičem, ne mogu da ispustim glas. Ali znam da će sada doći i spasiti me. Bivši ih vidi pre mene. Ostavlja me, i izlazi ispred kapije da razgovara sa njima. Ja i dalje ne znam da li su tu bili slučajno, namerno i šta se desilo. Nigde se ta patrola ne pominje.
Bivši ostaje da priča sa njima, čujem da ćaska drugarskim tonom. Ja se nalazim svega nekoliko metara od ograde (ograda je visoka 2 metra, ne mogu nikako da me vide, on je izašao i zatvorio kapiju). Pokušavam da puzim, ali ne mogu. Pokušavam da viknem, ali ne mogu.
Ovo će biti jedino šta ću sanjati naredne dve godine, ledeni vetar, vruću krv koja mi se sliva između nogu i potpunu nemogućnost da dozovem upomoć.
U tom trenutku u sobu uleću maica i drugarica i naređuju mi da se sklonim , da me policija ne vidi. Ja ne mogu da se pomerim, ni milimetar.
"Jesam vam rekla, teta Mila, to je ološ cinkaroški, ona sve ovo namerno radi, samo da ocrni Gagu", izlazilo je iz usta "drugarice" doka sam ja na podu gibila bebu.
Uhvatile su me za ruke i vuku. Ja ih molim da to ne rade, vapim da zovu Hitnu pomoć, govorim kako imam nesnosne bolove, kako krvarim i kako je beba u opasnosti, ali one to ignorišu. Jače me povlaće za ruke, dok mene, zbog promene položaja, probada zilion noževa. Odvlače me na već krvavim kolenima i samo me bacaju pred ulaz kuće, na bezbednoj udaljenosti od kapije, na mesto gde policija ne može da me vidi.
Govore mi da ustanem i odem kući. Ja tiho plačem...Ništa drugo ne mogu.
Ponovo ih preklinjem da zovu Hitnu pomoć, helnake su mi več natopljene krvlju do ispod kolena. Čujem reči:"Jesi videla kurve*** kako se folira, kurva cinkaroška, namerno hoće da ocrni Gagu." Ulaze u kuću.
Mene, u kasnu decemrasku noć, ostavljaju napolju, na pločniku, polumrtvu, sa strašnim krvarenjem, kao komad đubreta, a ne kao ženu koja nosi unuče te porodice.
Ne vidim više svetla interventne, negde je nestao i moj bivši.U kuću se nije vratio, verovatno je produžio napolje.
Ležim na pločniku paralisana od bola i ubeđena da je dete u meni mrtvo. U tom trenutku srce mi se cepalo na deliće od te pomisli, ali mislila sam da neću preživeti ni ja.
Ledeno je, ali krvarenje je toliko obilno da me i dalje greje, iako je napolu minus. Jedino što sam u tom trenutku želela jeste da umrem što brže i što bezbolnije. Predala sam se.
Naš mozak je veoma čudna stvar. Kroz glavu mi je prošla misao: "Bože, šta će sa mojim telom?" To je, očigledno, pomislio i najmlađi brat. Izašao je, uneo me je u kuću i zvao Hitnu pomoć. Brzo su stigli, a on me je odneo do nje na rukama. Bacio mi je torbu u krilo. U njoj nije bilo mog mobilnog telefona. Vrata su se zatvorila i sledeće je bolnica, moja agonija i agonija spasavanja života moje bebe.
Tri dana trajala je agonija kontrakcija bez prekida, predlaganje carskog reza da se više ne mučim, jer prosto ne vide način i šansu da mi spasu trudnoću i dete, ali i hrabre doktorke Donke i doktora Filimonovića, bez kojih bi moje dete bilo rođeno sa nerazvijenim plućima i verovatno mrtvo.
Priča o nasilju se ovde ne završava, ali se završava deo o tome za šta je moj bivši optužen i za šta je dobio godinu dana zatvora(?!?!?).
Bilo mi je neopisivo teško da ponovo prolazim kroz to, i naravno da sam nezadovoljna. jer osobe koje sam preklinjala da zovu Hitnu, bacile su me kao džak smeća i nisu odgovarale. Govna*** koja me je godinama maltretirala i maltretira me i dalje ne može ni da bude procesuirana jer nije iz ove države.
Ali, evo, neka ovo svedočenje bude podsetnik svima koliko u Srbiji vredi život trudnice i bebe - i to kod pravičnog sudije! Ipak, srećna sam što je dobio zatvorsku kaznu i što sva moja borba i te noći i kasnije, nije bila uzaludna.
Ja ne znam kako da završim ovu priču. Mislim da je krajnje glupo i izlišno da napišem "pravda pobeđuje", jer sam za tu mrvicu pravde morala da grizem kao tigrica dve i po godine! I evo, izgrizla sam je. Obećala sam sebi da ću se boriti do kraja, pa makar i zubima i ispunila sam to obećanje.
Ono što me jede jeste to što znam da mnoge žene nemaju šansu ni da dođu do suda, a kamo li da strpaju svog nasilnika u zatvor.
Ovo je priča Katarine Kartošević, ispričana njenim rečima i po njenim bolnim sećanjima. Na svu sreću, ona je danas živa da sve ovo ispriča, mama je jednog divnog dečaka, koji je preživeo sve udarce u majčinoj utrobi, mestu gde je trebalo da se oseća najbezbednije na svetu. Znamo da nije bilo lako ovo ispričati, a tek da nije bilo lako to sve to preživeti - i to dva puta, dok se događalo i tokom sudskog procesa, i zato - hvala Katarina na hrabrosti! Jer, možda baš tvoja priča ohrabri još neku ženu koja trpi nasilje da to prijavi i izađe iz tog monstruoznog začaranog kruga.
Katarini, koja je danas samohrana majka i studira dva fakulteta - filozofski i pravni, prema njenim rečima već pet naloga na Instagramu je obrisano, jer otvoreno priča o nasilniku i silovatelju.
Mi nakon ove priče možemo samo duboko da udahnemo, izdahnemo i u par skromnih reči kažemo: Katarina, lavica si - samo hrabro napred, ma koliko ti naloga brisali!
