Fizičko vaspitanje nekada je bilo najomiljeniji predmet školaraca, a danas mnogi od njih ne bi mogli da urade ni pola onih vežbi koje su na času fizičkog radili njihovi roditelji pre 30, 40 godina.
Ranijih godina su dečji dani podrazumevali svakodnevno trčanje, pentranje po drveću, istraživanje seoskih šumaraka, otkrivanje novih potoka, igranje žmurke, jurke, šugice... Svakim skokom preko ograde, reke, stene, dete je odmeravalo širinu koju je trebalo preskočiti, bilo je potrebno konstantno razmišljati i držati ravnotežu.
Međutim danas preko 80 posto učenika četvrtog razreda, a o tome postoje i istraživanja, ne može da se popne na drvo. U srednjoj školi ima učenika koji ne znaju da urade kolut napred ili kolut nazad. Neki učenici, a naročito učenice ne umeju da uhvate loptu. Bacanje i hvatanje lopte se radi u predškolskom i u prvom ciklusu osnovnog obrazovanja i vaspitanja, a neka današnja deca se nažalost plaše lopte, ne umeju da bace loptu kako treba, ne mogu da pogode cilj, banderu, drvo, neku metu...
Kada se pogledaju sposobnosti današnje dece kao što su trčanje i plivanje, mnogo manje mogu da pretrče nego što su mogli učenici ranije. Tragedija je i to što se manje od 15 odsto dece bavi sportom u Srbiji, a onih 85 se samo sistemski sreće sa vežbanjem na časovima fizičkog.
Odnos prema fizičkom vaspitanju je drugačiji, obrazovnih politika i samog društva. Drugačija su deca danas i drugačiji je napredak tehnologije. Deca se danas sve manje igraju napolju, sve više koriste društvene mreže i mobilne telefone, tako da samim tim njihove sposobnosti su lošije nego što su bile kod učenika pre 30, 40 godina.
Nastavnici su takođe bili drugačiji, društvo je više ulagalo u fizičko vaspitanje, jer je ono bilo neophodno u ono doba socijalizma, bilo je povezano i sa vojskom, policijom i sa odbrambenom sposobnošću našeg naroda.
Odnos između nastavnika i učenika je ranije takođe bio drugačiji, nastavnici su nekada imali mnogo veću slobodu u samom odnosu prema učenicima. Danas mnogi nastavnici izbegavaju da rade sa decom gimnastiku i recimo preskok preko kozlića zato što on iziskuje i fizički kontakt sa učenikom ili učenicom, i to može da se protumači na različite načine.
Upravo je o tome nedavno govorio i Miloš Ademović, diplomirani nutricionista i sportski trener koji je neko vreme radio i kao profesor fizičke kulture na zameni u jednoj osnovnoj školi. Kako je ispričao, dobio je spisak od direktorke čijoj deci sme da asistira dok preskaču kozlić, a čijoj ne, jer tu ima fizičkog kontakta.
Međutim, otkrio nam je da je Savez, u saradnji sa Ministarstvom izradio pravilnik o bezbednoj realizaciji nastave fizičkog vaspitanja koji je trebalo da se implementira prošle godine, te da će njime pokušati da vrate gimnastiku i fizički kontakt kojim će nastavniku biti omogućeno da jednostavno nauči dete da preskoči kozlić, uradi kolut napred, nazad i slično.
"Uz dobrog nastavnika mogu i današnja deca to da nauče, ali problem je što smo ranije imali nastavnike i u nižim razredima, pa su deca te predvežbe za preskok, neke složenije motoričke elemente mogla da savladaju u nižim razredima, kada i jesu ti senzitivni periodi razvoja kod dece i kada se kod njih razvijaju motoričke sposobnosti, a uticaj vežbe na njihov razvitak je veliki" smatra on.
Postoji još jedan problem, a to je kako kaže što sada fizičko vaspitanje nižim razredima ne drže nastavnici fizičkog. Fizičko osnovcima drže učitelji koji, neki manje, neki više, vežbe uspešno rade sa decom. Zato sva struka nalaže, a i Evropska unija ide ka tome, da nastavnici fizičkog vaspitanja već od vrtića počnu da rade sa decom.
Što se same strukture časa tiče ona je ostala ista, ali nastavnik sada prvenstveno treba da bude motivator, neko ko će podsticati decu na vežbanje, jer deca se sve manje kreću i ne vežbaju.
Odrastanje uz savremene tehnologije doprinelo je dosta tome da se deca ne igraju više. Tereni su ranije bili puni, sada su nažalost sportski tereni po parkovima poluprazni. Tu ima krivice i roditelja, jer oni čuvaju decu pod staklenim zvonom: "nemoj da trčiš, oznojićeš se, pašćeš, nemoj da skačeš, povredićeš se"... Ne shvataju da jedan skok utiče neverovatno na razvoj kostiju i povećanje gustine kostiju.
Skokovi, padovi, sve je to sastavni deo odrastanja, i ne treba da decu štitimo od toga, već treba da stvorimo bezbedno okruženje, ali treba i da ih pustimo da se okreću, da skaču, padaju.
Takođe, kao još jedan od problema, a i grešaka koje čine roditelji jeste to što iz raznih razloga oslobađaju decu fizičkog vaspitanja.
Da je veliki problem oslobađanje od fizičkog smatra i profesor fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi "Đorđe Natošević" iz Novog Sada, Branislav Tešić.
Ovaj profesor svoje učenike jednom prilikom stavio je na zanimljiv, ali i jednostavan test - penjanje uz konopac. Tom prilikom shvatio je da je situacija alarmantna, budući da je samo nekolicina dece mogla da uradi ovu vežbu.
"U moje vreme u čitavoj generaciji dvoje-troje učenika nije moglo da se popne uz konopac. Sada imamo situaciju da od cele generacije od oko 110 učenika imamo samo dva dečaka koji to mogu da urade i to samo zato što van škole treniraju džudo. Niko drugi ne može. Kao što niko ne može da u usponu pređe preko razboja, što je pre bilo nezamislivo. Ne znaju ni na drvo da se popnu" priča prof. Tešić.
S druge strane Vladimir Aničić, nastavnik fizičkog u OŠ "Slobodan Sekulić" iz Užica jednom prilikom je izjavio da su najčešće anomalije u pogledu fizičke sposobnosti dece deformiteti nogu i kičmenog stuba. U jednom razredu od 22-23 učenika, njih šest ili sedam ima značajne deformitete.
"Od petog do sedmog razreda đaci ne izbegavaju fizičko, već u osmom i tome su sklone uglavnom devojčice. U našoj školi nije veliki procenat takvih, ali znam da u nekim drugim jeste. Određeni broj devojčica ne radi fizičko da se ne bi znojile, a izgovori su od mesečnog ciklusa, o kome naravno vodimo računa, do priče "boli me glava". Dosta pričam sa devojčicama, objašnjavam im da je zbog njihovog zdravlja bitno da zategnu stomak i leđa. Učim ih da pravilno idu, manekenskom hodu i okretu. Nose duboke patike i patkasto koračaju" ispričao je nastavnik Aničić.
"Hod vežbamo po liniji ili niskoj gredi. Ne moraju da nauče salto na gredi, ali mogu da pokušaju da naprave vagu ili urade okret za 180 ili 360 stepeni" dodaje ovaj užički nastavnik.
Jasna Đukić, nastavnica fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi "Đura Jakšić" iz Kaća ističe da se deca izbezume kada vide kozlić.
"Neka deca se prvi put u životu u šestom ili sedmom razredu susreću sa gimnastikom, odnosno preskakanjem kozlića. Izbezumljeni su, jer ne znaju kako da ga preskoče. Susrećem se i sa situacijom da devojčice u sedmom i osmom razredu izbegavaju fizičko i na tim časovima sede. Mnoge od njih traže da budu i oslobođene, a lekari im izlaze u susret" pojašnjava ona.
Stil / Espreso
NE PROPUSTITE
Bonus video:
