Marija Mils iz SAD-a je dugo godina bila u potrazi za svojim biološkim roditeljima . Međutim kada je na televiziji jednom prilikom ugledala čoveka osetila je da joj je on otac. To je čak rekla i roditeljima koji su je usvojili, svi su mislili da umišlja pa čak i ona nije bila sasvim sigurna u svoj osećaj.
Ispostavilo se da je instikt nije prevaio ali umesto sreće povodom pronalaska oca, usledila je prevelka tuga jer je umro i neće imati priliku da ga konačno upozna i zagrli. Njen biološki otac je poznati heroj i zbog toga su se njegove fotografije i našle na televiziji i u novinama. Saznala je i da ima tri sestre...
Prenosimo vam njenu ispovest:
Oduvek sam znala da sam usvojena, moji roditelji to nikada nisu krili od mene. Objasnili su mi da su me moji biološki roditelji zaista voleli ali nisu bili spremni da se brinu o bebi. Zaista sam imala normalno i srećno detinjstvo u porodici koja me voli, ali su me mučili odgovori na neka pitanja. U Saint Paulu u Minesoti, gde sam odrastala usvojena deca imaju pristup podacima o biološkim roditeljima nakon devetnaeste godine.
Kako sam odrastala sve više me zanimalo da saznam ko su oni, nešto više o svom poreklu...ali sve što sam znala je da su imali između 19 i 21 godinu i smeđu kosu kao i ja. Obzirom da sam odrasla kao jedinica, mnogo me zanimalo da li možda imam brata ili sestru. O ovim temama sa najviše razmišljala za rođendane. Pitala sam se da li na taj dan pomisle i oni na mene, da li se zapitaju gde sam i kako sam. Čak sam i maštala kako će me jednog dana potražiti, napraviti večeru na kojoj će biti puno članova porodice i svi će biti oduševljeni što me vide. Možda zvuči glupo, ali ja sam zaista želela da se to dogodi.
Tokom moje treće godine srednje škole, to je bilo 2001. godine , direktor je preko razglasa javio kako su dva aviona udarila u World Trade Center. Svi su se uzrujali ali ja sam se osećala nekako posebno čudno, nisam mogla da objasnim tu duboku tugu koja me je obuzela. Čim sam došla kući rekla sam mami kako imam osećaj da je neko od mojih bioloških roditelja poginuo u toj tragediji. Nikada pre ovoga nisam imala tako jaku intuiciju. Mama me uveravala da sigurno grešim jer su šanse za tako nešto veoma male, skoro pa nemoguće, ipak ta zastrašujuća intuicija je nastavila da me progoni.
Dani su prolazili a moj stah je rastao, slušala sam kako ljudi koji su nastradali nisu imali nikakve izglede da se spasu ili pobegnu. Na vestima su pričali o Tomu Burnetu, jednom od putnika koji su omeli otmičare u planu da Unitd flight 93 sruše na kongres ili Belu kuću. On je odrastao u blizini pa su svi pričali o njemu, videla sam i njegovu fotografiju na vestima. Vreme je prolazilo a ja sam nastavila sa uobičajenim životom, odlascima u školu i druženju sa prijateljima.
U januaru 2004. kada sam konačno navršila 19 godina, zatražila sam kopiju mog rodnog lista. Nakon nekoliko dana mama mi je javila da je stigao ali je priznala i da je otvorila moju poštu. Insistirala je da na temu mojih biloških roditelja porazgovaramo kada dođem kući za prolećne praznike, nije želela da mi preko telefona kaže kako se zovu. Znajući da je oduvek podržavala moju potragu za biloškim roditeljima, ton njenog glasa me iznenadio.
Pitala sam je da li je to neko poznat i rekla mi je: "Recimo" . Zatim sam je pitala da li je jedan od mojih roditelja mrtav a ona je uporno izbegavala odgovor uveravajući me da ćemo o tome pričati kada dođem kući. Završile smo razgovor i briznula sam u plač, znala sam da je moj biološki otac junak sa vesti, Tom o kojem sam slušala.
Kada su mi napokon pokazali rodni list bili su šokirani što sam već znala da mi je on otac. Bila sam previše uznemirena i bezuspešno su pokušavali da me uteše. Toliko godina sam čekala trenutak da konačno pronađem mog bilološkog oca i da ga upoznam a ispostavilo se da je za to prekasno.
Otišla sam do njegove srednje škole da pogledam slike u godišnjaku. Tamo sam naišla i na fotografije moje biloške majke. Zajedno su išli u školu a vezu su započeli nakon završetka škole. Guglala sam i njeno ime ali nigde nisam uspela da je pronađem, pa sam se više orjentisala na Toma.
U danima koji su usledili, spavala sam po ceo dan, posmatrala sebe u ogledalu pokušavaući da pronađem slučnost sa Tomom. Imala sam njegove oči i nos. Roditelji su želeli nekako da mi pomognu pa su pozvali lokalnog sveštenika za kojeg su čuli da je bio dobar prijatelj sa Tomom i njegovim roditeljima i pitali šta misli o sastanku sa njima. Nekoliko dana kasnije, moji biološki baba i deda pozvali su me na ručak. Želela sam da sve bude savršeno , baš kao u mojim snovima, toliko dugo sam maštala o takvom danu pa sam bila strašno nervozna i uzbuđena.
Međutim u realnosti sve je bilo drugačije, nekako neprijatno. Upoznala sam babu i dedu i sve ostale rođake. Gledali smo porodične fotografije i pričali ali nisam osetila tu očekivanu toplinu od njih. Tomova sestra, moja biloška tetka, sa kojom sam kasnije postala bliska rekla mi je kako je i on silno želeo da me upozna. Nakon ovog susreta, baba i deda su ignorisali sve moje pozive i to me povredilo.
Posle mesec dana, javila mi se putem mejla Tomova udovica Dena. Dopisivale smo se mesecima, pričala mi je o Tomu, o sebi i o njihove tri male ćerke. Rekla mi je da su se preselili i da žive u blizini San Franciska. Kada me je tog decembra pitala da li želim upoznati svoje polusestre jer su došli u grad za praznike mojoj sreći nije bilo kraja. To su bili jedni od najsrećnijih dana u mom životu. Kada su moje sestre pojurile ka meni u zagrljaj i zgrabile me ne želeći da se odvoje od mene, shvatila sam da sam upravo dobila tu toplinu o kojoj sam oduvek čeznula.
Tokom te posete Dena mi je dala pismo koje je Tom napisao za mene još 1987. godine, kada sam imala samo dve godine. Nakon što je prekinuo vezu sa mojom biloškom mamom pisao je o svojim osećanjima, o tome kako se osećao jako loše jer su me dali na usvajanje. Pismo nije završio, ali ga svejedno cenim jer ga je posvetio baš meni. Sve ovo što sam doživela je samo ojačalo vezu sa mojim roditeljima, koji su me odgojili i uvek bili tu uz mene, piše Country Living.
