Mihail Labkovski je poznati porodični psiholog koji tvrdi da se deca nikako ne smeju kažnjavati batinama.Po njemu nema strašnije stvari od te da majka istuče dete.
"Kada smo u stanju stresa, na primer, pretnja nam "visi iznad glave", rugaju nam se ili nam nanose fizičku bol - grupa takozvanih glukokortikoidnih hormona se oslobađa u krvi. Ovu su "hormoni stresa" koji su odgovorni za reakciju na napad "udari ili beži".
Ovaj proces je prilično složen i dugotrajno utiče na telo. Zbog toga se kod dece u prisustvu roditelja (posebno majke) ovi hormoni ne oslobađaju u krvi. Tako priroda štiti detetovo telo u razvoju od dodatnog opterećenja.
Ako roditelj sam postane izvor stresa, tada dete neće to nasilje da percipira kao opasnost. Odnosno, nema stresa, njemu je to "normalno", sve je u redu, TAKO MORA BITI jer dolazi od roditelja.
Šta mislite, u kakvu će osobu izrasti vaše dete koje od malih nogu veruje da su NASILJE I AGRESIJA NORMALNO STANJE?
A šta će se dogoditi ako dete dođe u dodir sa stvarnom pretnjom od odrasle osobe?
Odgovoriću vam sa psihološkog, a ne fiziološkog stanovišta. Postoje dva scenarija: dete će postati agresor ili žrtva.
Tući dete znači slomiti njihovu veru u život."
Ukoliko je neki vid kazne neophodan, Labkovski savetuje da s detetom razgovarate normalnim tonom i ne vičete na njega, a čak i ako je učinilo nešto loše – ton neka bude nežan, ali čvrst. Kazna ne mora biti popraćena vikom, ljutitim gestovima i besnim licem. Naglasio je i koje su kazne po njemu prihvatljive, piše Krstarica.
„Smatram da je sasvim prihvatljivo uskratiti detetu igračke, uređaje ili druge materijalne stvari ili odlazak na zabavno događanje. Ono što je pogrešno je uskratiti mu boravak na svežem vazduhu ili ga staviti u kućni pritvor“, istakao je.
Psiholog naglašava i da je u obitelji porodici solidarnost, odnosno da majka i otac ne bi smeli da imaju nesuglasica i trebalo bi da podjednako kažnjavaju svu decu. U suprotnom će jedno dete shvatiti da može sve, a drugo ništa, što će dovesti do manipulacije.
„Roditelji često misle da dete neke stvari radi namerno ili iz inata. Istina je da u 99 posto slučajeva deca čine neke stvari nenamerno, odnosno bez loše namere. Ako dete kaznite bez objašnjenja, u 90 posto slučajeva iz toga neće izvući nikakav zaključak“, zaključio je.
