To je uvek Hitno. Što duže stoji vosak — to duže ne dišeš i čekaš potez koji život znači.
Oni su kao rak za brak. Odvagajte šta vam je važnije; život ili žrtva?! Skinite ih tada s dnevnog reda. Ako ne skontaju suptilnu distancu, onda direktno kao da belom kredom povučete crtu poput one žute izolir trake u banci pred šalterom ili oznake na podnim belim pločicama apoteke za vreme korona pandemije, jasno kao zid.
To je jako higijenski i neosporivo potrebno za zdravlje, za dobar seks i za ukusan ručak… Sve to vuče jedno drugo.
Potrebno je zaštiti se od onog što je i za opstanak vašeg braka toksično ili što metastazira stres u vas i vaše ukućane (što je svakako i međuovisno, npr. ako sam ja pod stresom prenosim ga na decu, dete na učenje, na supruga, suprug na posao, zagori ručak, izgubimo ključeve, krene svađica, upadnu crvene gaće među beli veš, ne gledamo zajedno film, živčano dolevam varikinu u lavor s roze muževim košuljama, zaboravim staviti rukavice, stvorim ekcem na dlanovima, pokvari se mašina za sudove, perem sve na ruke, krivim supruga).
Nema tu neugode. Trebamo jasnu crtu (kredu, knauf…). Da li vam je neugodno izbaciti gluten ako imate celijakiju?
Početi piti lek za štitastu žlezdu ako nemate štitnjaču? Da li ćete iz pristojnosti pojesti pitu sa orasima, a izbacili ste ugljene hidrate ili imate alergiju na orahe = Ista stvar…
I s posesivnim članovima isto.. Napolje s menija!
Imam sreću da je moja svekrva divna, nenametljiva, kulturna i vredna žena. Ne mogu ni zamisliti da živim u porodićnoj kući u koju upada Rejmondova majka bez kucanja?!
Moje prijateljice na ostrvu žive u takvim kućama. Dve su svojim (srećom divnim) svekrvama jasno i ljubazno rekle “Želim privatnost! Zaključavaću. Mi volimo da hodamo goli i u donjem vešu, izležavamo se, budemo sami...
Volimo ponekad neopterećeno lenčariti, jesti u krevetu uz film, hranu iz dostave i imati nered po kući celo popodne. Volimo najavljene goste i rado ćemo se družiti! Biće ovo lepo!”. Imaju divan odnos.
Jedna od te dve nije “shvatila” prvi put, pa ju je Greta dočekala drugi put u tangama na kauču. I nju i svekra. Rekla je da čeka supruga. Nije se uzvrpoljila, čekala je mirno da odu rumeni i shvate s kim imaju posla.
Sa ženom koja želi disati. Normalnom ženom. Koja se ponaša kako joj se hoće unutar svoja četiri zida.
Shvatili su.
Istinski se cene. Imaju divan suživot već 15 godina. Zajedno ručaju jednom mesečno i uživaju u tim susretima.
Jednake reči i jednako ljubazno rekle bi to i nerazumnim svekrvama. Kultura je najljepše cepivo.
Druge dve drugarice su već lude. Jednoj i posesivna muževa sestra svaki dan dođe i ostaje po dva sata… To nije zla žena.
Ona samo nema tu vrstu inteligencije da samostalno shvati ili primeti da pravi štetu i da je višak, niti ima kvalitetan brak, niti je od malena gledala ljubav da bi mogla osetiti da joj brat i žena cvetaju kada se umereno druže s njom (povremeno). Samo treba reći.
Reći! Recite! Recite joj, za ime Boga! Kakav je to mazohizam!
Te dve prijateljice i dalje se čude ili čekaju da stanari kuće sami shvate… Šta im reći? To nije biti pristojan, nego neodgovoran prema sebi i svojoj porodici.
Skinuti ih kao vrući vosak ili ih dočekati u tangama! Ustvari i halterima, štiklama od pleksiglasa i upaljenim pornićem. Bežaće kao pred suzavcem.
Pa nek’ crvene oni, a ne vaši brakovi. U redu je da Vaše „normalno“ za njih bude ekcentrično.
Vi niste u braku s celom porodicom, već samo sa svojim suprugom. Oni ne mogu biti Vaš bračni problemčić. …ako im sami to ne dozvolite.
