Niko srećniji od mene kad se na kalendaru okrene poslednji list, kada konačno dođe decembar. I to je bilo tako od kada znam za sebe.
To je u mojoj kući uvek značilo početak najlepšeg perioda u godini, euforije koja će trajati više od mesec dana, dok ne prođe sezona praznika. Svaki od njih ćemo proslaviti zasebno, po našoj ličnoj porodičnoj tradiciji koju negujemo od kada sam bila dete, a koju su započeli moji roditelji.
I nije važno što je od tada prošlo dosta godina, što smo i brat i ja odrasli i što imamo svoje porodice. Prvi vikend u decembru koristimo da se okupimo u porodičnom domu, sada sa mnogo više članova, i iznova oživljavamo omiljene praznične rituale. Brat i ja penjemo se na tavan, to ne ustupamo nikome, ushićeni kao kada smo imali po 4 i 6 godina, duvamo prašinu sa ogromne kutije u kojoj čuvamo ukrase za jelku i brojne dekoracije za dvorište, lustere, prozore, koje smo prikupili godinama unazad. Ni danas, kao odrasli, ne možemo da dočekamo da spustimo kutiju u prizemlje, već je otvaramo i pregledamo. Svaki ukras priča svoju priču. Od prastarih staklenih kugli koje je tata doneo iz Bugarske još kada sam se ja rodila, do modernih Deda Mrazova u šljokičastim odelima, svaki od ovih ukrasa nosi neku nezaboravnu uspomenu. Za svaki od njih možemo da ispričamo posebnu anegdotu…
Kao deca, silazimo s tavana potpuno okićeni – ja s irvasovim rogovima na glavi, on sa kapom Deda Mraza na kojoj nekim čudom još uvek rade svetleća slova, koja ispisuju “Srećna Nova godina”. I dalje mi je neviđeno smešna kutijica s dve baterije koja visi iz kape, i te baterije koje se nisu istrošile skoro 20 godina. Oboje nosimo oko vrata omiljenu girlandu, koje nam bockaju kožu, izazivaju crvenilo i svrab, ali ih ne skidamo. Deca nas gledaju u čudu, tata kaže: “Vi nikad nećete prerasti Novu godinu”, a majka izlazi iz kuhinje iz koje se već oseća miris sveže skuvane kafe i tople čokolade, pogleda nas sa onim starim sjajem i ponosom u očima, i kaže: “Ako deco, nemojte nikad da se promenite”.
Vraća se u kuhinju, a već znam sa čime će se vratiti, takođe po našoj staroj porodičnoj tradiciji: Stiže sa velikim poslužavnikom od rostfraja, kojem godine ništa ne mogu, prekrivenim raširenom krpanom salvetom sa novogodišnjim motivima. Na njemu uredno poređano nekada 4, a danas 10 velikih crvenih šolja ukrašenih motivima Deda Mraza, poklončića, pahuljica, jelki, prazničnih lizalica. Spušta poslužavnik, pa ispred snajke stavlja dve šolje vruće kafe, ispred mog muža takođe dve, ispred tate takođe dve. Za brata i snajku stiže jaka i nezaslađena kafa, kakvu oni obožavaju, da ih drži budnima do kasno u noć. Za mene i mog muža srednje kafe s kašičicom šećera, naš omiljeni napitak. Za nju i tatu slatke i aromatične – uvek je govorila, kakav ti je život takva ti je kafa.
Ispred dece spušta po jednu prazničnu šolju iz kojih se puši tek spremljena topla čokolada. Tu je obavezno i činija medenjaka sa prazničnim motivima – mama je opet vežbala da pravi nove oblike.
Tata donosi jelku iz plakara u hodniku, a mama sa vitrine spušta veliko zlatno zvono uokvireno zelenim venčićem. Svi se smejemo, znamo šta sledi – mama protrese zvono, ono zazvoni a mi znamo šta to znači – dok se kafa hladi, bacamo se na ukrašavanje! Svi zajedno kitimo jelku, ukrašavamo prostorije, a kad završimo s enterijerom, vraćamo se za sto našim Grand kafama, koje najviše volimo da ispijamo kada se malo ohlade.
Kad smo se okrepili kafom i zasladili medenjacima, zabundavamo se i izlazimo napolje da okitimo ulazna vrata i dvorište, a onda svako iz svog automobila vadi poklone upakovane u praznične ukrasne papire. Svako donosi poklon za svakog člana porodice, i sve ih ređamo pod jelku, na svakom smo prethodno napisali imena, da bismo znali kome koji poklon pripada. Otvorićemo ih 31. decembra, kada se opet svi u isto vreme skupimo kod mame i tate. Tada ćemo svi nositi čarape i džempere sa prazničnim motivima, kape i rajfove koji će nam dodatno uneti prazničnu atmosferu.
Mama će do tada kao vojnik braniti poklone od tate, koji je uvek radoznao šta se krije u kutijama, a ona mu uvek iznova objašnjava da je sve slađe kad se malo čeka i preti da će pokupiti poklone i zaključati ih u podrumu do dočeka Nove godine…
Zato od svih praznika najviše volim Novu godinu. To je naše vreme, vreme za porodicu, tradiciju koja se prenela sada već na treću generaciju. I ne mogu da dočekam 31. decembar da opet zamiriše vruća kafa iz najlepših maminih šolja, da smo svi ponovo zajedno, da pustimo najveću sreću u naša srca i budemo zahvalni na svemu što imamo, a najviše što imamo jedni druge.
