Stara gospođa Mara Vučić, centralna ličnost mog detinjstva i celog grada, sve do 80-tih godina, kad je tiho i neprimetno otišla na groblje. Imala je najlepšu kuću u srcu grada. Balkoni, na prvom spratu, su tako projektovani da je šetajući po njima mogla u dva-tri koraka pogledom dosegnuti po celoj čaršiji i okolini sve do Rajna, Staretine i Slovinja. S njenih dvora se videlo ko ide iz Busije, Alicina kafana i Komitet. Na drugom pravcu, sve kuće i stambene zgrade; od pravoslavne crkve do parka. Često je u popodnevnim satima stajala na balkonu i odozgo posmatrala začarani grad.
Seda, s paž frizurom i tankom crnom trakom oko glave, jednostavog okvira naočara za vid, bez kojih je niko nije video u poslednjih 30 godina. Iskrivljenih staračkih nogu, pod teretom krupnijeg tela, gegala bi se dok je obilazila veliko dvorište i voćnjak koji se prostirao iza kuće, sve do stambenih zgrada pravljenih oko 1965. godine.
Jedno jutro, prilično rano, sve nas je u zgradi pored, iz sna probudio zvuk testere i pilanja. Žene su u zgradi počele da se dozivaju i glasno pričaju kako je Mara pobudalila i testerom pila najbolju krušku u dvorištu. Svi smo očas bili na nogama i po prozorima. Začuđene komšije su se sjurile do drvene ograde i pitali je šta to radi? Pilajući bez prekida, kroz plač je odgovarala:
"Dušo, dušo, ne mogu više gledati kako je deca beru i svaki čas mi upadaju u dvorište, radije ću je odseći".
Za neki minut stablo s krošnjom, punom divnih, zrelih krušaka se stropoštalo na travu. Starica s testerom je sela pored panja i u očaju plakala, nezaustavljivo. Njena mačka, jedina družbenica u toj velikoj, pustoj kući, mjaukala je i sve u krug išla oko nje, instinktom životinje je osetila nesreću i bila verni saučesnik u deljenju tuge. Čuo se plač isprekidan njenim kletvama:
"Dušmani, bolje da je nema, nego da ih jede svako!"
P.S. Na Fejsbuk profilu, kad sam objavila ovu priču, javi mi se nepoznata žena i piše: "Živim u neposrednoj blizini kuće i voćnjaka o kojem pišete. Nikad mi nije bilo jasno kako je izniklo iz panja novo stablo kruške i nakrivo raste. Kruška rađa i ima divne, slatke plodove koje, bogami, svi beremo iz komšiluka”.
Do danas razmišljam o ovoj vesti koja me fascinirala! Ko može kao Bog? Hvala mu što je vratio život u dečiji san, zato je Bog!
*Autor teksta: Neda Kozomara, izvor: Lolamagazin
