Gledam na društvenim mrežama rasporde časova, obojene u drečave dugine boje. Roditelji ih sa ponosom dele, kako bi pokazali da su organizovani i tokom korona virusa.
Oni imaju i raspored aktivnosti "za kišne dane", kao i "zabavu u dnevnom boravku". Ja nisam jedna od tih ljudi.
Moj muž nije spretni stolar koji stvara čuda za decu od drveta. Ja nisam super - organizovana mama. Naš dnevni boravak ne izgleda kao kreativno dečije igralište. Izgleda kao da nas je neko upravo opljačkao.
Uznemireni smo i usamljeni i prestravljeni, a to je bilo i pre nego se svet okrenuo naopako i pre nego što smo postali svesni toga da će nas kašalj ubiti.
Bili smo preopterećeni željom da izgradimo karijeru, zaradimo neki novac, decu upišemo na karate, klavir, slikanje, dobre škole, da od njih napravimo ljude... Često smo se uplašeno pogledali kada bi nam stigla rata za kredit: da li imamo dovoljno da platimo?
Normalno je da se osećate uplašeno, uznemireno, očajno