"Moja porodica 0je preživela samo zahvaljujući baki Šarlot - majci mog oca.
Po rođenju je bila Nemica, pa nam je usadila gvozdenu disciplinu. U prvoj, najstrašnijoj zimi 1941 - 1942. godine, svaka osoba je dobijali smo po 125 grama hleba. Ovaj komad se morao razvlačiti na ceo dan. Neki bi odmah pojeli taj hleb, pa su ubrzo umirali od gladi, jer im više nije ostajalo hrane. Stoga je baka preuzela u svoje ruku brigu o našoj hrani.
Uzela bi sav hleb što smo dobijali, stavljala ga u ormar sa ključem i zatvarala. Zatim bi svakih sat vremena otključavala vrata i davala nam da uzmemo po jedan zalogaj hleba. Sećam se kako sam kao mala stajala ispred tog ormara i sa željom čekala taj zalogaj hleba.
Ta njena gvozdena disciplina nas je spasla od sigurne smrti.
Mnogi nisu bili spremni za ono sa čim su se morali suočiti. Sećam se jeseni 1941. godine, kada je komšinica došla kod nas i zatrašila kašu od ovasa za svoje bolesno dete. Baka je bez milosti dala komšinici samo šaku ovasa. Još niko nije moga ni da zamisli šta nas sve čeka. Ona je nekako znala.
Te godine mnogi su umirali od promrzline. Stoga je u našem stanu uvek gorela velika peć. Bacali smo u nju ugalj i stalno smo grejali vodu, pili mnogo čaja.
Pošto nije bilo tekuće vode, skupljali smo sneg koji smo topili pa prokuvali. Baka nas je redovno prala tako da smo izbegli bolesti koje je prljavština donosila.
Vremenom je postajalo lakše. Napokon su namirnice počele da nam stižu. Ali lično, nama je bilo teže jer naše voljene bake nije bilo pored nas. Pošto je bila Nemica, poslata je iz Lenjingrada negde u Sibir ili Kazahtan. Umrla je u vozu... Imala je samo 68 godina... Kažem "samo" jer sam ja sada mnogo starija od nje...
Sećam se dana kada je odvedena na zborno mesto. Tamo je otrčala mama da je sretne, a baka joj je dala komad hleba da ga podeli nama - deci. To je bilo njeno dnevno sledovanje hleba. Znala je da će umreti.
To je bilo moje zadnje sećanje na nju.
Jednom sam se razbolela, a majka je uplašena za moje zdravlje ostala kod kuće da me neguje. Zbog toga je dobila otkaz u fabrici u kojoj je radila. Dugo nije mogla da nađe posao, bili smo očajni. A onda je jednog dana, na naša vrata pokucao čovek kojeg je moja majka dojila kada je bio beba, jer tada njegova majka nije imala mleka. On je radio u opštini, pa je majci našao neki posao u obdaništu.
Naravno, sada kada pričam unucima ove priče, njima to ne izgleda realno. Teško je zamisliti sve tragedije koje donosi rat. Toliko je godina prošlo, ali ti događaji se ne zaboravljaju.
I danas unuke teram da jedu što više, sipam im u tanjir, galamim na njih kada bacaju hranu .. To je nešto što nas obeleži zauvek.
Često razmišljam, na koji način da im stavim do znanja da jedan mali komad hleba može da spase nečiji život!
