Devojka je iz torbe izvadila slatkiše i sela je da popije čaj. Tada se zaledila, čokoladica joj je ispala iz ruku...
"Zašto si tako tužna..." upita je mladić ulazeći u kupe voza. Stavio je stvari pored sebe i seo.
"Idem kući kod majke," rekla je Anja i okrenula se prema prozoru, jedna suza joj se skotrljala niz lice. Na trenutak su se njihove oči u odrazu prozora srele. Ugledao je par bistro plavih očiju.
"Muž me prevario sa najboljom drugaricom!" Nije mogla da izdrži, reči su iz nje počele da naviru kao bujica. Kao da je jedva čekala nekome da ih kaže kako u njoj ne bi više izazivale bol...
Bili su u braku deset godina. Muž nije hteo decu, jer "još nije vreme", često je govorio. Anji je to i odgovaralo, jer i sama je razmišljala da je još mlada i da ima vremena. Razvijala je karijeru, postala uspešna žena.
A onda se jednog dana ranije vratila sa posla i zatekla njega i nju. Bez reči se spakovala i krenula kod majke.
"Tamo sam nekad bila srećna. Tamo me čeka mama i baka," ponavljala je kao mantru tih pet jednostavnih reči, iznova i iznova....
Aleksandar je pažljivo slušao sve što je pričala. Pomislio je da bi bilo dobra ideja da odu do vagon restorana i da pojedu nešto. Anja je pristala. Otišla je u toalet da se presvuče. Obukla je tirkiznu haljinu i na ruku umesto burme stavila prsten koji je davno dobila od mame sa ugraviranom reči "sreća".
"Kada se najgore osećaš, ti se najlepše doteraj," sećala se majčinih reči.
Nakon večere i zajedničkog druženja, Aleksandar je spakovao svoje stvari i pripremio se za izlazak na sledećoj stanici. Dao joj je parče papira na kojem je stajao njegov broj telefona. "Javi se, ako poželiš..." rekao je mirno.
Anja nije imala nikakvu želju za novom vezom, ali se nasmešila i klimnula glavom.
Kada je sledeće jutro stigla kući, majka ju je iznenađeno pitala šta se desilo. Majka sve može da pogodi, od njenog pogleda ni jedno dete ne može da se sakrije.
Nakon što joj je ispričala celu priču, Anja je dodala: "Imam samo 32 godine, počeću novi život!"
*****
Mama joj je pomogla da pronađe dobar posao, život se polako popravljao. Jednog jutra, Anja se probudila i otrčala u kupatilo, osetila je mučninu i vrtoglavicu. Mama se zabrinula: "Da li si dobro?" pitala je.
"Dobro sam, verovatno će brzo proći. Mora da sam pojela nešto pokvareno." Popodne je opet osetila iste simptome, a zatim i uveče.
"Anja, sutra idi odmah u bolnicu," zabrinuto će majka.
Sledećeg dana Anja je otišla kod lekara.
"Trudna si, čestitam," zadovoljno je saopštio lekar. Kada je primetio nedoumicu kod Anje upitao je da li želi to dete.
Odmah mu je odgovorila da želi. Tu se nije dvoumila. Rodiće to dete, u to je bila sigurna.
Kada je saopštila majci srećne vesti, žena je odmah uzela telefon da pozove zeta i da mu saopšti da će postati otac.
"Ne, dete nije njegovo. Ne smeš ništa da mu javiš," otresito je rekla Anja.
"Pa ko je onda otac?" upitala je iznenađena majka.
"Aleksandar! I da nisi više spomenula ovu temu," ljutito joj reče kćerka. Anja je donela odluku: sama će roditi i vaspitati dete! Muškarci joj više nisu potrebni!
****
Trudnoća je bila teška, kao i porođaj. Nakon sati mučenja na svet je došla malena devojčica Mia.
Život je, zatim, tekao kao i obično. Dete je brzo raslo i svakim danom je sve više podsećalo na Aleksandra, čoveka iz voza.
Međutim, Anja se ubrzo razbolela. Bolest se brzo razvijala, prognoze lekara nisu bile najbolje.
U tom periodu Mia je upravo završavala osnovnu školu. Anja joj nikad nije pričala o ocu, jer je osećala da je Mia ne bi razumela.
U poslednjem trenutku života, kćerki je dala prsten na kojem je bila izgravirana reč "Sreća".
"Uzmi, kćeri, ovaj prsten mi je doneo sreću, a nadam se da će i tebi..."
Godine su prolazile, Mila je živela sa bakom. Kada je završila fakultet, odluči da ode do mora da se malo odmori. Baka joj je kupila kartu za voz, kao poklon za diplomiranje.
Tokom vožnje u njen kupe uđe sređen čovek srednjih godina. Nakon nekog vremena dođe i kondukter koji im ponudi čaj. Mila iz torbe izvadi čokoladu i posluži svog saputnika.
Čovek primeti prsten na njenom prstu i ukoči se.
"Odakle ti taj prsten?" upita.
"To mi je poklon od majke," reče mu devojka i ispriča mu kako joj je majka taj prsten dala kada je bila na samrtnoj postelji.
Čovek nije mogao da veruje da mu je sudbina smestila susret sa kćerkom. Ispričao je sve ovoj devojci o svom susretu sa Anjom i tome kako je godinama tražio, a da je nikad nije mogao naći.
Kasnije se nemo zahvalio Bogu na mogućnosti da upozna svoju kćerku i da bude deo njenog života, kad već nije toliko godina mogao da pronađe njenu majku.
Ljudi često olako uzimaju to što im je Bog dao zdravu porodicu: supružnika i decu. Zaboravlja se taj blagoslov i sreća zbog njihovog prisustva.
Na svetu postoji toliko ljudi koji bi dali sve što imaju da samo mogu da stvore zdravu porodicu i decu.
Aleksandar je više od svih bio svestan ove iznenadne sreće. Svo bogatstvo na svetu ga ne bi usrećilo toliko kao što je to susret sa kćerkom za koju nije ni znao da postoji.
