Kreacije Vere Vang su nosili svi, od porodice Kardašijan do Mišel Obame, a žene širom sveta žude za njenim venčanicama, koje koštaju na hiljade dolara.
Ali njen uspeh, čak i njena karijera modnog dizajnera još uvek predstavljaju iznenađenje za nju.
„Da mi je neko rekao da će devoojka koja se nije udala do svoje 40. godine izgraditi karijeru zasnovanu na venčanicama, smejala bih im se,“ rekla je Vang za CNBC emisiju „Make it“.
Zaista, njen uspeh je došao u kasnijem periodu života. Odrastajući, Vang je živela život pun privilegija sa svojim roditeljima, koji su kineski imigranti, u bogatom delu Menhetna.
NE PROPUSTITE
Sa 7 godina počela se baviti umetničkim klizanjem i briljirala, ali nakon neuspelih pokušaja da se kvalifikuje za olimpijske igre, Vang je usperila pažnju na svoju drugu strast – modu.
„To sam nasledila od majke, koja je bila opsednuta odećom" izjavila je.
Vang je 17 godina provela radeći u Vog magazinu, sve dok nije trku za poziciju glavnog urednika izgubila od Ane Vintur.
Onda se desilo njeno venčanje. Kada je Vang, neposredno pred svoj četrdeseti rođendan, odlučila da se uda za Artura Bekera (sada su razvedeni) bilo joj je jako teško da nađe venčanicu po svom ukusu.
Njen otac je na ovaj problem gledao kao na poslovnu priliku, ali Vang je bila neodlučna.
„Mislila sam da je prekasno za mene,“ rekla je. Međutim, njen otac je nastavio da je podstiče, čak joj je dao novac kako bi otvorila prvi salon u Karlajl hotelu u Njujorku, 1990. godine.
„Milion puta sam sebi rekla „O čemu sam mislila?“ ili „Zašto sam ovo uradila?““ izjavila je Vang. „Ali, bilo je mnogo više situacija kada sam se osećala neverovatno srećnom što mogu raditi nešto što zaista volim i što imam priliku da učim, ne samo kao dizajner, već i kao poslovna žena.“
NE PROPUSTITE
Danas postoje Vera Vang saloni u Londonu, Tokiju i Sidneju. Njena modna kuća danas proizvodi i nakit, naočare, cipele, parfeme i program za uređenje doma. Ima ugovore sa Zoi Kol i Dejvid Brajdal, te direktno zapošljava više od 200 ljudi.
„Ja sam jedini vlasnik,“ rekla je Vang o svojoj kompaniji. (Forbs je 2020. godine objavio da je neto vrednost njene kompanije oko 270 miliona dolara.)
Vang nema planove da uspori, čak ni u 71. godini. U februaru ove godine kreirala je limitirano izdanje votke sa kompanijom Čoplin.
„Mislim da ću prestati onog dana kada prestanem želeti da napredujem,“ rekla je.
U nastavku, Vang govori o svojim neuspesima, strahovima i kako je potražnja za savršenom venčanicom (uz pomoć njenog oca) dovela do osnivanja kompanije.
O uspehu: „To je svakodnevna borba“
"Moram biti iskrena, za mene je to svakodnevna borba. Ja nemam balansiran život.
Mislim da je posao moj čitav život, te me drži relevantnom, fasciniranom, strasnom, uplašenom, zabrinutom i pod stalnim stresom. Uprkos tome moja karijera mi je omogućila da vodim zaista ispunjen život.
Uz sve to, vaspitala sam dvoje dece (Sesijija Beker 31, Džozef Beker 28)."
O balansiranju: „Posvećujem pažnju onome ko je najglasniji“
"Ako sam potpuno iskrena, posvećujem pažnju onome ko je najglasniji. Kada vodite kompaniju, ona vam je kao porodica. Dakle, koje god dete da se najglasnije buni, vi pažnju posvetite njemu.
To je poprilično logično, jer ako se neko jako glasno buni, to znači da nešto nije u redu i da se treba popraviti. To je, više manje, kako funckionišemo.
Prioritizacija nije uvek moguća, jer često imate 10 stvari koje su jednako bitne. Sve se svodi na to da rešite koliko god možete stvari, a da bude na pozitivan način.
Ovo nije za svakoga. Ali, ako stvarno volite nešto, šta god da je to, to je velika prednost. Ako ne volite ono što radite, nećete uspeti. Stvari se mogu jako zakomplikovati i odluke mogu biti zaista teške."
O motivaciji: „Nisam uspela“
"Kada shvatite da u nečemu niste uspeli, morate naučiti da to napustite, a napustiti je nekada teže nego ostati istrajan.
Za mene, moda je bila na drugom mestu. Rekla sam svom ocu, treba mi razlog da ustanem ujutro. Treba mi razlog da budem uzbuđena, puna nade ili čak uplašena. Zato sam napustila Vog.
U mojoj glavi, ja nisam postigla ono što sam htela. Osećala sam se kao da, opet, nisam uspela. Nisam postala deo olimpijskog tima. Nisam postala glavni urednik Vog-a.
Stvarno sam krivila samu sebe, a to vas motiviše."
O osnivanju kompanije: „Nisam mogla naći venčanicu koju sam želela“
Uvek sam sanjala o tome da postanem modni dizajner, pa sam pomislila ako sad ne pokušam, nikad neću.
Tako sam otišla u Ralf Loren preko veza iz Vog-a i postala direktor dizajna za žensku kolekciju. Kada sam videla šta je potrebno da za izgradnju takve vrste carstva, da sam bila pri zdravoj pameti, verovatno bih ostala tamo.
Međutim, venčanje je već bilo zakazano i ja sam krenula da tražim haljinu. Nisam mogla da pronađem ništa što mi se sviđa. Imala sam 39 godina, što danas ne izgleda toliko staro za venčanje, ali 1989. godine bilo je. Jednostavno sam se osećala nekako smešno trčkarajući po sektorima za venćanice i slične stvari.
Kada me moj otac video kako prolazim kroz sve ovo, samo kako bih našla haljinu, rekao mi je: „Mislim da ovde postoji ozbiljna poslovna prilika.“ Podstakao me da napustim Ralfa i osnujem svoju kompaniju.
Žena od 40 godina, koja se udaje, pokušava da osnuje kompaniju i postane majka. Bilo je zaista neobično."
O savjetima za mlade: „Samo počnite“
"Mladima kažem da se jedino nadam da ne skrenu s puta.
Svi su mi rekli da ne radim ovo ili ono. Samo zato što su svi protiv nečega, ne znači da to ne trebate uraditi. Zapamtite da je žaljenje što nešto niste uradili gore nego da ste pokušali, pa niste uspeli.
Poenta je da samo počnete. Ni jedan posao ne mora biti jedina stvar koju ćete raditi zauvek. Mislim da posao može biti oruđe koje koristite da uspete."
O brizi za sebe: „Um i duh vas održavaju mladim“
"Rekla bih da je san jako bitan. Dobar bioritam mi je jako važan, iako ga je pandemija poremetila. Ne znam zašto, ali zaista jeste.
Ono što vaš održava mladim jesu vaš um i duh. Mislim da je to mnogo bitnije od toga koju modernu dijetu pratite ili koliko sati provodite vežbajući."
O mržnji azijata: „Usađeno nam je da „ne pravimo frku““
"Moda je jako liberalna. Nisam se osećala metom nasilja i okrutnosti. Međutim, primetila sam porast u poslednjih pet ili sedam godina. Komentari su postali jako okrutni.
Ne mogu da govorim u ime svih Azijata, ali moram da kažem da je većina naših kultura stara i da postoji određena pasivnost u načinu na koji smo vaspitani. Usađeno nam je da budemo nekako tihi i da ne pravimo frku.
Srećna sam što je toliko Azijata progovorilo o ovome i što nas druge kulture brane. To je jedna od pozitivnijih stvari koje su se desile, ali očigleno uz veoma lošu i opasnu cenu."
