Da vam malo ilustrujem svoj ljubavni život: čak se i Čarls Menson verio pre nego što sam ja uspela da nađem nekog spremnog da se napola veže za mene na duže od tri meseca.
Moj status veze postao je neka vrsta igre popunjavanja praznine u tekstu. Svakih nekoliko meseci zatičem sebe kako upisujem novi niz glagola i imenica u frazu "Mi smo [opis veze]" — u otvorenoj vezi, neobavezno zajedno, prijatelji sa povlasticama, odbacili sve etikete, samo drugari, dobar policajac i loš policajac, bla bla bla.
Provela sam bez partnera veći deo svog zrelog doba i ne libim se da po tom pitanju iskažem svoje frustracije. Ali počinjem da shvatam da me ne iritira to što sam sama. Zapravo, bila bih savršeno zadovoljna da mi do kraja života kao partner za spavanje ostane laptop. Umesto toga, u pitanju je iracionalni strah od toga šta će se desiti ako zauvek ostanem sama i usamljena — iliti drugim rečima, usedelica.
Izraz "usedelica" odnosi se na ženu koja je suviše matora da bi se udavala. Savremena kultura ove žene često opisuje kao žalosne, ekscentrične tetke. Znate ih: drže gomilu mačaka, previše puše i sakupljaju porcelanske figurice koje zovu bebicama.
Za razliku od njenog muškog ekvivalenta, neženje, niko vam ne zavidi na statusu usedelice. Ona je jadna i bedna, neželjena, život joj je upropašćen jer se nikad nije udavala. Ona je lujka koja ne izlazi iz kuće poput gospođice Havišam; prosto ne može da prežali onaj jedan put kad ju je verenik ostavio pred oltarom. Nije ona izabrala ovaj život. Niko je nije hteo.
Prava ljubav postoji: Razdvojili ih nakon venčanja, pronašli se 60 godina kasnije!
Takve stvari obično čujem od svoje majke, jevrejskog imigranta odgajanog na vrednostima Starog sveta, koju je večito sramota što ne uspevam da ostvarim vezu, a kamo li ostanem u njoj. Svakog petka pali sveće za Šabat, zatim me zove da mi kaže kako se pomolila za mene da se uskoro udam (u pozadini se čuje muzika iz Violiniste na krovu ).
Osim što se sve to sada menja. Prošle 2014. godine, više od polovine stanovništva Sjedinjenih Država bili su samci. U pravom životu viđamo sve više žena koje su odbile balast društvenog pritiska braka i posvetile se tome da vode ispunjene živote.
Štaviše, žene koje nemaju partnera uspele su da povrate poštovanje za reč "usedelica".
Početkom ove godine Kejt Bolik je objavila knjigu pod naslovom Usedelica: Kako da vaš život postane stvarno vaš, posvetu životu samaca; knjiga Rebeke Trejster koja uskoro izlazi iz štampe Dame koje su same: Neudate žene i uspon nezavisne nacije bavi se istom temom.
Jedna od stavki u Urbanom rečniku o usedelici redefiniše izraz kao "žena koja može da živi samostalno i ne treba joj muškarac u životu."
Živimo u dobu žene bez partnera.
"Ne vidim nikakav biološki razlog zašto bi se žene udavale ili imale decu. To je uglavnom kulturološka konstrukcija", kaže Berit Brogard, filozof, neuronaučnica i autorka knjige O romantičnoj ljubavi: Jednostavne istine o složenom osećanju.
Ona je i srećno razvedena majka jednog deteta. "Biološki, mi verovatno nije ni trebalo da na duže vreme ostajemo zajedno. Razlog zašto romantična ljubav bledi posle nekoliko godina jeste verovatno taj što je život udvoje bio od evolucijske koristi samo dok deca nisu začeta i dovoljno odrasla da opstanu bez dvoje roditelja koji žive jedno s drugim."
Otud odjednom mnogo različitih veza koje nisu dugoročna monogamija. U ovom vrlom novom svetu, žene nisu aseksualne matore devojke — one samo nisu pretvorene u supruge.
Studentkinja (27) prodala nevinost na aukciji: Nakon toga šokirala sve!
"Mislim da sve više i više ljudi shvata da veza nije nešto što tek imate, to je nešto na čemu radite", rekla je Brogard. "Veze zahtevaju trud. Mnogo truda. Ako želite da se usredsredite na svoju karijeru, mnogo je jednostavnije ostati sam."
Taj deo je definitivno istinit. Prema studiji iz 2010. godine, mlade žene koje nemaju partnera zarađuje osam odsto više od mladih muškaraca koji su sami — ali ta finansijska podrška nestaje čim se udaju ili dobiju decu.
Što sam starija, idoli mi se menjaju. Sada u popularnoj kulturi biram žene koje su svesno odlučile da ostanu same — i zbog toga su postale samo zajebanije. Strič se nije preudala kada je Džon Bej, njen prvi i jedini muž, umro. Nije želela.
Autorka Vivijen Gornik je samoproklamovana "čudakinja" koja se odrekla braka nakon što je iskusila dva kratka, propala. Glorija Stajnem se nije udavala sve dok nije napunila 66 godina. Opra, koja se nikad nije udavala i verovatno neće, najbolji je primer od svih. Opra nije ogorčena gospođa sa mačkama koja puši kao Turčin. Ona je je**ni milijarder.
To su sada žene koje želim da postanem, otvorene i neprikriveno same. Moja najbolja prijateljica i ja često pričamo o verovatnoći da u kasnijem dobu živimo kao platonski životni partneri, a la Zlatne devojke. Tokom godina, ovaj naš plan za budućnost sve manje deluje kao šala a sve više kao realna mogućnost. I to ona koja mi sve više odgovara.
Mlade heteroseksualne žene suočavaju se i s vremenom seksualne otvorenosti i slobode zbog kojih je tradicionalni brak još manje nužan. On ne mora da navuče prsten da bi nas seksualno zadovoljio (osim ako se ne radi o prstenu za k**u). Sve se više upuštamo u neobavezni seks kao i u nemonogamne veze, a zbog toga se susrećemo se ogromnim brojem heteroseksualnih muškaraca koji su još manje voljni da se vežu nego ikad pre. Radije bismo da ostanemo same nego da se zadovoljimo muškarcima koji su večito nesigurni u to da li spremni da budu u pravoj vezi.
Želim da budem žena koja zna koje su joj želje i potrebe, i to joj je važnije nego da joj drugi govore koje su joj želje i potrebe. Velike su šanse da se nikad neće pojaviti muškarac koji zadovoljava moja očekivanja u vezi sa dugoročnom monogamnom ljubavi.
Velike su šanse da me moj stav i moja otvorenost čine nepoželjnom u očima većine heteroseksualnih muškaraca. To je savršeno u redu. I to mi je draže nego da budem pokorena.
Naravno, ne pokušavam da totalno odbacim brak kao takav — za sebe ili bilo koga drugog. Ali dosta mi je više razmišljanja o braku kao mom jedinom životnom cilju. To što sam bila sama sve ove godine pružilo mi je mnogo korisnog vremena za ostvarivanje ličnih projekata i omogućilo da budem ono što jesam. Iskoristila sam vreme koje sam provodila sama sa sobom da prokljuvim ko sam, a da nisam morala da brinem da li ću dobiti potvrdu svog ljubavnog partnera.
Lude i bizarne priče iz kazina: Na šta su sve ljudi spremni samo da dobiju pare!
Upoznala sam mnogo više vrsta muškaraca nego što bih upoznala da sam bila u paru. Išla sam na desetine i desetine i katastrofalnih i uzbudljivih sastanaka, i zbog toga imam širok dijapazon priča kojima zabavljam sve klasične parove tokom zajedničke večere.
Gurala sam svoj život napred — nisam ga držala na pauzi — dok sam čekala da se pojavi muškarac koji će mom postojanju udenuti smisao. Zapravo, čak se radujem tome što ću ostati sama. Znate, tako ću konačno moći da pređem na poglavlje broj dva tog sledećeg velikog romana sa kojim odugovlačim već šest godina (ili što je važnije, da bih mogla da ostajem budna do pet ujutro gledajuće korejske drame a da mi niko za to ne kenja). Šta ima bolje od toga.
Tekst preuzet sa VICE.com
